Професор уставног права Синиша Каран указао је да је - Република Српска у ствари била држава са пуним капацитетом у периоду 1992–1995. године.
У колумни за Срну професор Каран је подсјетио да је Република Српска два пута призната као самостална држава у периоду након распада СР БиХ до Дејтона - прво признање је план Торвалда Столтенберга и Дејвида Овена, предложен 1993. године, према којем се БиХ дијелила на три републике у конфедералном односу.
Друго признање Републике Српске као државе је Оквирни споразум о конфедералним везама између Републике Хрватске и бошњачко-хрватске федерације у БиХ, као дио укупног аранжмана у процесу стварања Федерације БиХ, створене Вашингтонским споразумом од 18. марта 1994. године, и као таква улази у БиХ.
"Самоопредјељење није отцјепљење, него је универзално право свих народа свијета, а може бити садржано у уставним и друштвеним околностима које то оправдавају. На крају крајева и Република Српска и БиХ су настале по принципу самоопредјељења", указао је Каран.
Према његовим ријечима, Америка својом арогантном спољнополитичком политиком лажне бриге и баланса, оправдавајући се да нису против муслимана, злоупотребљавајући све начине утицаја као оруђе против Срба, континуирано гради муслиманску државу у БиХ.
"Њихова рушилачка, ратнохушкачка, антисрпска и антидејтонска политика нескривено се залаже да лажном бригом муслиманима подари муслиманску унитарну БиХ. Недостатак ове спознаје код садашњих Бошњака, чије име и има функцију стварања муслиманске државе, представља озбиљну пријетњу миру", нагласио је Каран.
Будућност БиХ, констатовао је Карана, једино је могућа елиминацијом сваког утицаја САД, али и Уједињеног Краљевства и Њемачке са ових простора и живот три народа у федералној БиХ по федералним правилима: подјела надлежности, паритет у саставу институција савезних органа и консензус доношења одлука.
"Поремећај било ког од ова три принципа у складу не само нормативног уставноправног поретка, него и друштвеног неминовно води ка распаду", упозорио је Каран.
Колумну професора уставног права Синише Карана Срна преноси у цијелости:
Како се распала СФРЈ и СР БиХ и како су настале Република Српска, ФБиХ и БиХ?
Природа државног уређења БиХ која је Уставом на нетипичан начин добила и први пут постала сложена федерална држава као израз компромиса у мултиетничкој заједници
Дејтонски мировни споразум је међународни уговор, акт међународног права. Од 11 анекса овог уговора, може се мијењати Анекс 4 - Устав БиХ, и то уз сагласност сва три конститутивна народа, двотрећинском већином у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ. Остали анекси и сам споразум се не могу мијењати, они се морају примјењивати, сагласно познатом правном правилу - Пакта сунт серванда (уговори се примјењују, а не мијењају).
Уставом се у БиХ дефинитивно прекида уставноправни и политички континуитет, успоставља нови политички поредак федералног модела, при чему ентитети нису одређени као државе, (иако имају све елементе државе попут држава у САД), нити су посебно дефинисани у Уставу. Они имају право склапати међународне уговоре (уз сагласност Парламентарне скупштине БиХ) и успостављати посебне специјалне односе са сусједним државама.
Уставно, БиХ има лабаву федералну структуру са елементима конфедерализма. Ентитети, федералне јединице, су примарни субјекти унутрашње структуре БиХ са високим степеном самосталности, својом територијом и многим елементима државности. Ентитети, као политичко-територијалне јединице су основни принцип организације власти у БиХ, допуњен са формулом конститутивности народа.
Данас је БиХ федерална држава са подареним Уставом, најкраћим уставом на свијету, са бројним уставним празнинама, недореченостима, двозначностима, због чега је и без формалне уставне измјене, тумачењем, без промјене текста, "захваљујући" моћи међународних фактора у политичком животу постала једна врста међународно протектиране државе.
Државни суверенитет подијељен је између државе и федералних јединица, основни носиоци суверености у БиХ су конститутивни народи и ентитети
У федералној држави суверенитет је подијељен између државе и федералне јединице чиме се обезбјеђује да ниједан ниво власти не може да наруши овлашћења другог.
Према Уставу БиХ, основни носиоци суверености су конститутивни народи и ентитети као федералне јединице у свим питањима, осим оних који су Уставом БиХ утврђени као надлежности њених институција.
Ентитетска сувереност испољава се кроз самостално организовање ентитетске структуре, стварање правног поретка и вршење власти у оквиру сваког ентитета понаособ. Ентитети имају дио државне власти кроз овлашћење да доносе обавезне одлуке и да их извршавају, а да за то нису овлашћени од трећег лица. Имају свој устав, законодавство, судство, управу и финансије.
Дакле, ентитети врше функције власти која произлази из сопственог права, а такође на основу одређеног степена суверености могу преузети вршење права и обавеза у међународном праву.
Ентитети имају сву власт на унутрашњем плану, односно посједују такозвани унутрашњи суверенитет, док БиХ има углавном спољни суверенитет за питања која се односе на међународна и спољна питања.
Распад СФРЈ, БиХ новоформирана држава настала међународним уговором од два државотворна ентитета
Дисолуција, распад Југославије представља фактичку чињеницу која још до данас није добила компетентно тумачење, али су препознати узроци распада превасходно у конститутивним елементима државе и унутар државног уређења.
Словенија, Хрватска и Македонија су образовале нове државе сецесијом, Србија и Црна Гора образују нову државу Савезну Републике Југославију, док је БиХ новоформирана држава настала међународним уговором од два државотворна ентитета.
Формално-правно, политичке институције БиХ нису могле донијети било какву одлуку о иступању републике из састава Југославије, јер би то било у супротности са, тада још важећим, Уставом СФР Југославије. Референдум о независности, дакле, није имао ни најмање правно утемељење.
Нови проблем се појавио када је Југославија фактички престала да постоји.
БиХ већ крајем 1991, а најкасније почетком 1992. фактички престала да буде држава
У БиХ већ крајем 1991, а најкасније почетком 1992. године више није постојала суверена власт. Тиме је БиХ фактички престала бити држава, јер њене институције више нису ефективно дјеловале над цјелокупном територијом БиХ и зато се њено конституисање одвијало од 1992. до 1995. године.
Већ крајем 1992. године, на територији БиХ егзистирале три државотворне цјелине: Република Босна и Херцеговина (муслимански дио), Република Српска (српски дио) и Херцег-Босна (хрватски дио). Све три цјелине имале су обиљежје националне државе, свака са својом територијом, војском, полицијом, организацијом власти, властитом монетом и другим државним институцијама и обиљежјима.
Међународна заједница је знала да је признање БиХ 1992. године само политички чин (СР БиХ се распала) због чега је настављен процес проналажења најповољнијег модела државног уређења БиХ.
Ниједан план међународне заједнице не предвиђа унитарну БиХ
Мировни приједлози уважавају чињеницу постојања три државе и изналазе рјешења конфедералног односа или облика федералне, савезне државе. Ниједан план не предвиђа унитарну БиХ.
Први приједлог мировног плана за БиХ, такозвани Кутиљеров план, сачињен је средином 1992. године. Према овом плану, БиХ би била држава са три конститутивне јединице, које би чиниле Савезну Републику БиХ.
Наредни покушај рјешења уређења БиХ био је план изасланика Уједињених нација Сајруса Венса и лорда Дејвида Овена, изасланика Европске уније. Они су у марту 1993. године предложили мировни план, према коме би БиХ била федерација са 10 кантона.
Трећи покушај рјешења државног уређења у БиХ, био је план амбасадора Столтенберга и лорда Овена, предложен 1993. године, према којем се БиХ дијелила на три републике у конфедералном односу. Конфедерација није држава већ савез држава. Ово је најбољи показатељ фактичког признања Републике Српске као државе.
Друго признање Републике Српске као државе је Оквирни споразум о конфедералним везама између Републике Хрватске и Бошњачко-хрватске федерације у БиХ, као дио укупног аранжмана у процесу стварања Федерације БиХ створене Вашингтонским споразумом од 18. марта 1994. године.
Четврти план за рјешење кризе у БиХ био је план Контакт групе 1994. године, према којем се БиХ дијелила на двије јединице: Федерацију БиХ и Републику Српску.
Коначни приједлог за БиХ је Дејтонски мировни споразум, према којем је она конституисана као сложена конфедерално-федерална држава од двије државотворне јединице, коју су прихватила сва три народа и овјерила међународна заједница.
БиХ се није могла трансформисати у самосталну државу, а поготово не у унитарну
БиХ се није могла трансформисати од федералне јединице бивше СФРЈ у самосталну, поготово не унитарну државу, из једноставног разлога што је сваки од три конститутивна народа у БиХ имао различит приступ томе питању.
Република Српска од Дејтонског споразума није више држава са пуним капацитетом, задржала је унутрашњи суверенитет, а вањски је припао БиХ.
Високи представници почињу са темељном неуставном ревизијом устава БиХ, која је де факто постала окупирана земља
Ерозија и напад на договорену дејтонску структуру почиње одмах. Немогућност проширења надлежности институција на нивоу БиХ у редовној парламентарној процедури надомјештена је улогом високог представника и Уставног суда.
У периоду од 1997. до 2007. године високи представници су донијели укупно 99 одлука које се односе на државне симболе и ствари на нивоу БиХ и уставне потребе, те укупно 88 одлука у вези са појединцима који су осумњичени за ратне злочине почињене на просторима бивше Југославије. Истовремено политичке декларације за примјену мира у БиХ, високом представнику дају политичке смјернице и практично врши темељну неуставну ревизија Устава БиХ.
Тако је БиХ де факто постала окупирана земља. Неуставан пренос надлежности је попримио такав облик и квантум да се слободно може констатовати да Устава више и нема и да је замијењен фактичком неуставношћу.
Процес конституисања Републике Српске
Након распада СР БиХ, Република Српска је настала као израз воље народа и универзалних права конститутивног народа према којима сваки народ има право на своју државу, било да је са пуним или ограниченим суверенитетом и било да је самостална или удружена у сложену државу било којег облика, као савез држава, унију, конфедерацију или федерацију.
Конститутивност народа значи да народ има своју самониклост, самородност, старосједилаштво, односно специфичну културу и историјско-вјерске, националне и друге посебности.
Право народа на самоопредјељење изричито утврђују многобројни међународни акти: Резолуција Лондонског конгреса још из 1896. године, Програм Интернационале из 1903, Повеља Уједињених нација из 1945. која је озаконила право на самоопредјељење. Године 1976. године доноси се Пакт о економским, социјалним, политичким и другим правима у коме се, већ у првом члану, утврђује право народа на самоопредјељење.
Процес формирања Републике Српске текао је паралелно са процесом рјешавања статуса БиХ, с тим што се Република Српска конституисала већ 1992. године, а БиХ тек 1995. године.
Република Српска стварана је стварно и нормативно, то јесте де факто и де јуре. Стварно је створена јер је имала територију, становништво и организовану власт. Нормативно је процес конституисања и доношења уставних аката започео у јесен 1991. године.
Донесени су битни акти конститутивног (уставног) карактера. Први акт била је Одлука о оснивању Скупштине српског народа у БиХ 24. октобра 1991. године. Други акт је Одлука о остајању српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији. Одлуку је донијела Скупштина 24. октобра 1991. године, а потврдили су је грађани на плебисциту 9. и 10. новембра исте године.
Трећи акт је Декларација о проглашењу Републике српског народа БиХ. Четврти акт био је Устав Српске Републике БиХ (касније Републике Српске) који је Скупштина српског народа у БиХ донијела 28. фебруара 1992. године.
Уставни закон за спровођење Устава Републике Српске, такође је један од битних аката уставног карактера. Шести конститутивни акт била је Декларација о државном и политичком уређењу државе, усвојена 12. августа 1992. године, која има карактер уставног акта, а нарочито својство уставног закона или уставних амандмана. Декларација утврђује ново име Републике, која се више не зове Република српског народа БиХ, већ Република Српска, утврђује државне симболе: химну, заставу и грб. Сва три ова знамења су традиционална, то јесте химна "Боже правде", тробојна застава (црвено-плаво-бијело) и грб Немањића.
Дакле, Република Српска је у ствари била држава са пуним капацитетом у периоду 1992–1995. године.
Међутим, државотворни - правни статус Републике Српске данас је одређен мјестом и улогом као федералне јединице у оквиру сложене федералне мултиетничке БиХ.
