Милан Станковић посљедњих година се посветио духовном животу и о њему се не зна много. Ипак, детаљи из његовог живота који су од раније били познати јавности, дуго су све интригирали.
Наиме, он је са четири године остао без оца, који је умро у затвору, гдје је лежао због убиства колеге из пекаре.
Милан је једном приликом причао за медије о породичној трагедији.
– Имао сам само пет мјесеци када је мој отац отишао у затвор. Зато га се и не сјећам, али кроз главу ми пролазе слике из посјета. Никада нисам имао осјећај да имам тату, већ неког течу кога сам повремено виђао. Мој отац је због неког дуга убио извјесног човјека с којим је радио у пекари. Послије пет и по година саопштили су нам да је пао са скеле и погинуо, али не вјерујем у то. Мислим да се ради о крвној освети – причао је Милан својевремено и додао:
– Не знам какав бих био да сам растао уз оца, али одувијек сам се осјећао инфериорно. Када бих у друштву рекао да немам тату, изазвао бих сажаљење. Као да сам ја крив што је то тако. Најтеже су ми пала писма која је слао из затвора. Једном сам их случајно нашао и био сам потпуно изгубљен. Знао сам да га не могу вратити. Осјетио сам колико му је свако писмо другачије, у неким се препознавао очај, понекад оптимизам. Мама ме је, упркос свему, издржавала и борила се за мене и сестру. Радила је у трафици, пеглала, чистила по кућама. Често је позајмљивала новац – рекао је Станковић прије више од деценије.
“Рана никада неће зарасти”
Милан је такође открио да бол за оцем никада није утихнула, те због тога не прича често о њему.
– Болне приче постају много болније када се о њима говори кроз медије. Овдје није ријеч о мистерији, већ о породичној трагедији која није медијска посластица, него рана. Она никад неће зарасти и најмање што бих могао да тражим јесте да људи не копају по томе – рекао је Милан за Сторy, који је на помен неразјашњене околности по којима му је отац умро реаговао ријечима:
– Има ли смисла у нечијој смрти тражити додатни одговор? За мене као дијете које је кроз то прошло, сасвим је довољан хендикеп што сам растао без оца и то знају само они који су били у сличној ситуацији. Никада нисам имао намјеру да причам о томе, јер је то моја интимна бол. Нећу ни сада да детаљишем на ту тему, не зато што се у њој крије богзна каква мистерија, већ зато што је то напросто много тешко.
Милану није било само тешко због породичне трагедије већ и због тога што је као дјечак био жртва вршњачког насиља.
– Што те не убије, то те ојача, бар је тако било у мом случају. Преживио сам све и свашта, па и вршњачко злостављање. Ја сам преживио вријеђања, цијепања ранца, избацивања из друштва и зато истичем да је од добре оцене важније бити добар човјек и заштитити слабије. Памтим шести и седми разред основне школе, повлачење у себе, у своју собу испопствени свијет глуме и сцене, гдје сам могао да будем оно што желим – открио је својевремено Милан.
