Олга Јовичић, ћерка легендарног композитора Микија Јовичића прошла је кроз голготу у дјетињству након смрти оца.
Њену страшну исповијест вам преносимо у цјелости.
"Док сам живјела са родитељима, имала сам лијепо дјетињство, имала сам љубав, све што ми треба, иако нису имали складан брак. Онда сам изгубила маму у саобраћајној несрећи 1993. године. Имала сам 9 година, није ми била толико велика траума, колика ми је траума био тај ауто залијепљен за камион. И дан-данас имам посљедице, имала сам јачи потрес мозга. Хитна помоћ није имала мјеста, цијела сам се угрувала. Тата је сломио ребра, пригњечило му је срце, мама је била 11 дана у коми и умрла. Тата се разболио од туге, али ми је пружио најљепших годину дана живота, као да је знао шта ће се догодити".
"Увијек сам држала татину страну, за мене је био херој. Сад само знам спекулације и приче, неко прича да је он крив за свађе, неко да је она. То није моје, моје је да они живе кроз мене. Тата је пробао да изврши самоубиство у вријеме њиховог развода. Хтио је да је задржи, да привуче пажњу вјероватно... Мислим да је употребио све да је задржи. Ја то нисам видјела својим очима, видио је старији брат".
Фатална љубав Микија и његове супруге је одвела композитора у понор. Није могао да се помири са чињеницом да ју је изгубио, а према Олгиним ријечима, свјесно се уништавао, што јој је тешко падало.
"Развели су се, помирили су се, па вјенчали у цркви, али ни то није потрајало. Мама му се вратила јер је губила мене, ја сам почела да бјежим од ње, ишла сам код тате. Али ни то је није задржало. Социјално је одлучило тада да могу да идем код кога хоћу. Ја сам била приврженија тати. Не сјећам се шта сам мислила на маминој сахрани, знам само да сам почела да вриштим кад су је сахрањивали. Али није тад то био велики шок за мене, јер сам имала тату, нисам падала у неке депресије, тата ми је дозвољавао да радим шта хоћу, напунили смо кућу мачкама, кучићима... Није ми дозволио да осјетим тугу. Тада сам остала са оцем и братом и живот ми је изгледао најљепше, али ми је тата јако патио".
Творац великих хитова је ређао дијагнозу за дијагнозом и није желио да учини било шта како би побољшао здравље.
"Имао је други инфаркт на ногама, није ни осјетио... Будио би се ноћу, кренуо да скупља веш, каже ми: 'Сад је дошла твоја мама, рекла ми да покупим веш'. Тад сам као мала видјела да је он умјетничка душа која толико пати,. да му ја нисам била довољна. Као да је знао да ће отићи, свјесно се уништавао, пушио по три пакле дневно, ноћу писао пјесме. Брат је смрт наше мајке теже поднио него ја, он је имао 18 година тада. Мама ми није фалила ни у тинејџерским годинама, тата ми је фалио.
Сматра да ју је отац тако рано напустио због губитка њене мајке, жене коју је неизмерно волио, за њом је патио до посљедњег дана.
"Тата би ноћу одлазио на мајчин гроб, али је чекао да се ја успавам. Али сам ја знала гдје је. Знала сам да ће да умре... Знала сам, ређао је дијагнозу за дијагнозом. Са 40 година је изгледао 20 година старије. Шта да кажем, осим да свако живи своју љубав. Мој тата је умро због љубави. Ја сам јако била љута... Срце му је пукло од туге. Умро је на мојим рукама. Он је оженио жену за коју је умислио да личи на моју мајку. Сазнао је кад ми је мајка умрла да у том једном локалу има пјевачица која је иста мајка. Дошао је код куће, рекао ми да је видио жену која изгледа иста као моја мама. Сутрадан ме је одвео тамо, то је престижна кафана у Пожаревцу, знала сам и куваре и конобаре. Имала је само исту фризуру, заиста није личила, али је била феноменална жена која ми је родила брата", испричала је Олга.
Сјећа се сваког момента када јој је отац умирао, а његов посљедњи поглед никад неће заборавити.
"Татина смрт је услиједила мјесец дана пред њен порођај. Тата је требало да иде на бајпас, није хтио да би видио бебу, биле су шансе 50-50. Тих посљедњих дана није хтио да спава са Вањом да је не би повриједио у сну. Била је осми мјесец. Спавао је код мене, водило смо дуге разговоре. Говорио ми је: 'Можда ћеш расти као орхидеја у запуштеној башти, али си орхидеја'. Имала сам осјећај шта ће да буде. Хркао је обично. Једног јутра није хркао, већ као да се гуши. Маћеха и ја смо скочиле из кревета, она ми је рекла да донесем хладну крпу, кад смо му подигле пиџаму, већ је имао хладну крпу. Јадан, устајао је током ноћи, али није желио никога да буди. Погледао ме је својим најљепшим зеленим очима, насмејао ми се, то је био најљепши осмијех на свијету. Ја сам се упишкила, зато сам знала шта ће да буде. Било ми је тешко кад је дошла помоћ, доктор је рекао да је мртав и да позовемо мртвачницу. Дошли су за два сата, њему је и даље куцала она жила куцавица. Није било спаса, то је трећи инфаркт. Обукли су га, ставили у сандук. Није било спаса. Тада сам сјела на степенице. Не могу да кажем да сам сазрела, али то је за мене био земљотрес од 15 степени. Мислила сам да ћу да умрем. Да не могу даље", описала је Микијева ћерка посљедње моменте са оцем.
Са огромном трагедијом суочила се као дјевојчица од свега 14 година, али надала се да ће њено свјетло на крају тунела бити старији брат, у којем је пронашла утјеху.
"Кад се сахрана десила, брат се изјаснио да жели да буде старатељ. Да он то није урадио, ја бих завршила у дому, јер нико није хтио ни са татине, ни са мамине стране да то прихвати. Сви су говорили да немају средства, собе... Брата сам много вољела, чувао ме је док су родитељи путовали, радили... Мој брат је мене чувао. Био је једна жртва, а ја сам била немирно дијете. Кад се вратио из војске, нисам знала како ћемо и шта ћемо, за њега је то био шок".
Поред тога што је остала без оба родитеља за кратко вријеме, кренула је да се бори са озбиљним проблемима, а ни на једној страни није осјећала разумијевање, већ само прекор.
"Проблем је настао кад се појавила жена у његовом животу, кућна пријатељица мојих родитеља, вољела сам је, 20 година је старија од њега. Затекла сам их у неком интимном издању, рекла ми је да воли Зорана и да ћемо бити заједно. Знала сам да није исправна, знала сам њеног мужа и ћерку, која је моје годиште. Били смо најбољи кућни пријатељи. Доживљавала сам је као маму, није ми то било здраво. И професори су у школи то гледали као болештину, њена ћерка и ја смо се удаљиле. Напустила је свог мужа и ћерку, дошла да живи са нама. Није била законски старатељ, али је то био њен изговор. Лијепила је слике мојих покојних родитеља, да би ми било лакше. Она није била добро тад, али је имала добру намјеру, мислим тако", рекла је Олга и открила да је од ње трпјела физичко насиље.
"Попустила сам у школи, почела да добијам батине од ње, а и од брата. Пратим дан кад ме је један њен пријатељ отпратио до школе, кад ми је рекао да треба да будем срећна што ме чувају, јер би ме у дому силовали, била бих несрећна... Била сам пуна рана и траума. Она није вољела моју маћеху, ја сам ишла да видим свог брата Стефана, питала их да ли можемо и њега да узмемо. Због тога сам јој била немирна".
Једне ноћи добила је језиве батине од жене њеног брата и то због баналног разлога.
"Једног дана сам се враћала из школе, била сам на гробљу, па код маћехе, имала сам 11 година, она је мислила да је оговарам тамо. Брат ми је ударио пар шамара, питао гдје сам до сад. Рекао ми је да лажем, улазим, она ми каже: 'Сад ћу да те убијем, чујем да ме оговараш да те бијем, ја сам своје дијете оставила због тебе, а ти причаш да сам лоша, вечерас ће једна од нас две да легне поред твог тате'. Тукла ме је штапом, летјела сам са фотеље. Кренула је да ме дави, брат је стајао на вратима и гледао ме, видјела сам мржњу у његовим очима. Брат који ме је увијек чувао је само стајао и гледао, обратио се њој: 'Немој, престани, није вриједна тога'. Упишкила сам. Кренула сам до тетке".
"Шта да ти радим, мораш да будеш мирна, да переш судове, будеш добро дијете...".То ми је тетка рекла. Отишла сам сљедећи дан у школу тако, сви су ме гледали. Сви су примјетили модрице. Звали су тетку, социјалну радницу, кад сам их видјела, опет сам се упишкила. Правдала сам се да сам се побила, само да не бих завршила у дому. У социјално су дошли брат и та жена, била је мања од маковог зрна. Ја сам им рекла да раде све, само да ми не узму брата. Вратили смо се кући, брат ми је рекао да сам му упропастила живот, а испоставило се да сам му спасила. Он ми данас каже да се пола ствари не сјећа. Нисам љута на њега, била сам до скоро љута на њу, јер сам имала кошмаре и кошмаре. Данас сам на лијековима. Била сам анксиозна дјевојчица, сада сам анксиозна жена".
Покушала је да потражи спас у Македонији, јер јој је одатле мајка.
"Одлучила сам да напустим брата. Са 15 година, израсла сам у лијепу дјевојку, симпатичну, почео је пубертет. Брат није знао да се носи са мном. На њега су утицале тетке и стрине, које су говориле да нећу хвала да му кажем, да ћу бити к*рва, све, само не човјек. Један дечко се заљубио у мене, био је насилан, хтио да буде са мном, ја нисам жељела. Био је у Пожаревцу, полиција није могла да нам помогне. Трпјела сам насиље, жалила сам се брату, покушао је да ми помогне, али није могао. Рекао је да ће да ме чува. Тад сам имала 15, он 22. Брат ме је послао у Македонију код родбине, да останем само док то не прође. Међутим, и мој брат је био сит свега. Данас ми је рекао да је то урадио јер би или он пао мртав, или ја, или тај човјек. Послао ме је код рођака. Рекао ми је да могу да дођем само у госте, да Македонци брину о мени".
"Звала сам га, рекла да се не зафркава, хтјела сам да се вратим, видјела да није све како треба. Њима је била пуна кућа, видјела сам да нисам добродошла. Рекла сам им да идем кући, али сам отишла у Скопље. Хтјела сам да привучем пажњу. Нико од њих није дошао да види шта да ради са мном, сви су ћутали. Само сам хтјела да привучем пажњу, то се није догодило. У Црну Гору сам отишла са другарицом из Пожаревца, рекла ми је да идемо да радимо, иако смо малољетне".
Једна случајни пролазник јој је помогао више од свих њених најближих људи, посебно се одушевио, када је чуо ко јој је отац, јер је обожавао његове пјесме и почеле су да раде у једном локалу.
"Газду смо слагале да смо имали искуства и да имамо 18 година. Прво вече је дошла полиција, видјели да смо малољетне, газда се шокирао. Полиција ме је питала да ли сам побјегла од куће, рекла сам им чија сам ћерка и да немам гдје да идем. Питала сам их да ме пусте, да само пушим цигарете од порока, оставили су нас да радимо. Једног дана у локалу иде пјесма мог тате, пјесма коју је написао за Шабана. Дошао је један старији господин, архитекта, градио породилиште. Пита ме како знам старе сељачке пјесме, ја кажем да је то написао мој тата. Каже он да га не зна лично, али као да је живио са њим због пјесама. Отворио се, питао ме шта се дешава са мном, чуо да плачем. Ја рекла да не знам шта ми је, али да немам пара да идем код љекара. Хтјела сам да идем у Скопље, да живим тамо, зато сам скупљала паре. И дан-данас ту живим. Позвао ме је у собу, питао ме колико ми пара треба. Рекла сам да не знам. Извадио је 5.000 евра, ја сам се шокирала. Чика Рајко са Цетиња, не сјећам му се презимена. Дао ми је да дам паре унапред за стан, да одем на преглед и да снимим главу".
Одлази у Скопље са намјером да добије македонско држављанство и жељом да тамо коначно изгради миран живот.
"Али ја као ја, схватила сам послије да постоји неки алгоритам живота, код мене мора да се деси нешто лоше. Платила сам у Скопљу кућу за годину дана унапред и упознајем комшиницу која је имала 28 година. Пиле смо кафу, знала је мој циљ, да хоћу да извадим држављанство, да радим, све је знала. Она ми каже да ради викендом у једном локалу и да могу да пођем са њом некад. Пошла сам, неких 100 километара од Скопља град, тамо сам пошла код газде са њом, човјек од 55 година. Није ми се ни свидјело то мјесто. Комшиница је била конобарица викендом, али тај дан није радила, сједиле смо и причале. Ја сам чекала да се она спреми. Ништа се није дешавало, као ишле смо у неки излазак.
Није ни слутила шта ће јој се те ноћи десити.
"Нисам могла да помислим да неко може да ме силује. Био је нормалан, ословљавао ме са 'сине', причао да ће ми помоћи око држављанства. Преспавала сам код ње, сљедећи дан је требало да идем на аутобус до Скопља, он се понудио да ме одвезе, а она остаје, што ме је зачудило. Само што сам села у ауто, послије два минута ми је ставио руку и као: 'Како си слатка, лијепа'. Ја га питам: 'Чика Лука, шта је Вама?', а он: "Немој да ме чикаш. Питала сам га зашто то ради, рекла му да је стар, он скренуо у шљивике, и даље нисам вјеровала шта може да се деси.
Олга додаје да јој није вјеровао када му је открила да је невина, већ је ужасно почео да је вријеђа.
"Рекла сам му да нисам добро, да сам невина. Он ми је тада рекао: 'Ти си српска к*рва која је дошла да се је*е са Шиптарима, знам ја такве као ти'. Говорила сам му да имам фамилију овдје, да ми је мама Македонка. Паркирао се, ја покушала да узмем телефон, не знам ни кога бих позвала... Он ме је ударио и рекао: 'Хоћеш да те бијем, па да уживамо или да ми се не правиш фина и да уживамо?'. Све је почело да ми се мијеша. Питала сам бар да стави кондом, рекао је:'Наравно да ћу са к*рвама као што си ти да ставим кондом'. Повукао ме је на себе и бол. Осјетила сам бол јаку, само сам размишљала, чувала сам то, сањала сам о неком принцу", открила је у исповијести на Hype телевизији.
Послије тога је пожељела да се убије, прва помисао јој је била да се баци под камион, али се уплашила Бога, вјера је била њен спас.
"Вратила сам се у стан. Један човјек ми је стао и повезао ме до Скопља. Прошли смо поред града гдје живи породица моје маме. Хтјела да да одем код њих, да им кажем шта ми се десило. Али, мислила сам да бих се осјетила као неуспјела фигура пред вајарем. Кривила сам себе. Али, ово није најгоре, оно што ми се послије десило ми је направило највећу рупу на души".
Комшиница јој је заправо била највећи непријатељ, а Олга није могла ни да наслути шта је била у стању да уради.
"Кренула сам по цигарете сљедеће јутро, јер ми је она рекла да је ту. Требало је да причамо, међутим створио се Лукин ауто, неки човјек је био позади, који ме је повукао. Ништа није рекла, само је немо гледала. Тада сам повезала да ми је она то намјестила. Али, није ми било јасно шта сад хоће од мене. Нисам жељела поново да преживим исти пакао, покушала сам да се удавим упаљачем. Опет смо стигли у ону кафану, а ја сам само жељела да ме нема. Све ме је бољело од претходног дана. Е, ту почиње моја вјера у Бога. Ја сам већ заказала прегледе код неуролога, јер нисам била добро. Видим неки доњи веш на кревету. Чујем неког човјека, за које мислим да је Бугарин, због акцента и полако почиње све да ми се љуља.
Тада је само молила Бога да јој помогне и сматра да се тада неко чудо и десило.
"Само сам чула неке гласове, мислили су да ме је неко надрогирао, и ја сам мислила, јер нисам могла да се помјерим. Као да сам била у неком сну. Знала сам да се нешто дешавало, али се не сјећам скоро ничега. Јер, да се сјећам, ја не бих била данас жива. Пробудила сам се у неком подруму сва мокра и изубијана, прљава. Више њих ме је силовало. Ја то ништа нисам осјетила".
Тада је схватила колико је још заправо била мала и незаштићена, препуштена сама себи.
"Када сам стигла у стан, једва сам преживјела ноћ. Тресла сам се, е тада сам осјетила да немам срце које је мој дом. Двије године послије тога сам спавала испод кревета. Плашила сам се мушкараца. Дуго времена ми је требало да дођем до овога што сам дана, а улазим у 40-е године".
"Мислила сам да се никада нећу удати. Почиње период мог живота гдје упознајем пријатеље за цијели живот. Упадам у анксиозност која се помијешала са вртоглавицама. Серотонин ми је толико пао, да није било тих људи около, не знам како бих завршила.
Имала је погрешна љубавна увјерења, вољела је посесивно и нездраво, попут њеног оца. Мукотрпан процес је био њеног излијечења.
"Имала сам миоме, скратили су ми грлић материце. Опет је ударило на нешто најболније, јер ја нисам смјела да идем код гинеколога. Тада су ми доктори рекли да нећу моћи највјероватније да имам децу. Али, ја сам размишљала о усвајању. Мада, бојала сам се како би дијете живјело, плашила сам се да не доживи оно што сам ја".
Требало је да оде у Индији, гдје би водила рачуна у сиромашној и незбринутој дјеца, и пред сам пут, заљубљује се у свог садашњег мужа са којим је добила сина.
"Почиње јако лијеп период мог живота. Остала сам први пут у другом стању, нисам могла да вјерујем да се то догодило, због свих дијагноза. Панчине нападе сам добила. Нико ми није рекао да абортирам, али како расту хормони, тако расту и миоми. То ми је био изговор... Али, уствари сам се јако плашила. Послије тога сам се осјећала најбиједније на свијету, нисам мислила да сам добар човјек, а хтјела да помажем дјеци. Послије три мјесеца сам опет осјетила мучнину, одмах сам отишла код гинеколога, али нису видјели плод. Послије пар дана сам отишла опет и тада су установили да носим два плода. Питала сам се каква је ово порука за мене. Развио се само један и тако се родио Михаил".
Послије свих траума и трагедија, данас води миран породични живот, а циљ јој је да у будућности помаже дјеци без родитељског старања.
