Глумац Зоран Ранкић, познат по улози Попаре из "Срећних људи" у пензију је отишао тако што је оставио опроштајну поруку колегама из Београдског драмског позоришта, скочио кроз прозор и побјегао.
Зоран Ранкић је глумом је почео да се бави 1951. године, када је заиграо у Народном позоришту Сарајево, чији је био члан до краја 1960. године. Од 1961. до 1996. био је члан Југословенског драмског позоришта, гдје је глумио у великом броју позоришних представа. У својој богатој каријери остварио је 26 филмских и ТВ улога. Широј јавности најпознатији је по улогама Николе Калабића у серији "Посљедњи чин" и Жарка Попаре у серији "Срећни људи".
Осим у глуми, истакао се и у књижевности објавивши неколико књига и збирки пјесама, а за свој рад је вишеструко награђиван. Од средине седамдесетих година објављивао је афоризме у више дневних листова укључујући хумористичко-сатиричне, мјесечне новине Ошишани јеж. Ранкићева поезија поређена је са поезијом Лазе Костића, док је његове драме Момо Капор поредио са драмама писца Александра Поповића.
Био је члан више умјетничких удружења, а уврштен је у више српских и страних књига афоризама. Године 2018. објављена је Ранкићева монографија "Неколико ствари о животу Зорана Ранкића" Звездане Станковић.
Оживио лик Николе Калабића
Овај драмски умјетник уписао се златним словима у историју домаће кинематографије када је оживјо лик четничког вође Николе Калабића у серији "Посљедњи чин".
- На једвите јаде сам прихватио да тумачим Калабића, али нисам осјећао страх од улоге такозваног негативца, каквим га је власт сматрала. Сада сам поносан на њу и на све оно што је донијела у осветљавању тог издајника, како су га неки називали. Постала је дио мене. Трпио сам тада велике посљедице. Требало је да за ту улогу добијем Октобарску награду и то је већ било изгласано. Међутим, градоначелник Бранко Пешић је одбио да донесе такву одлуку уз ријечи: "Свака част њему, заслужио је. Међутим, нисмо ми ваљда луди да награђујемо четнике" Данас ми то не смета, чак ми импонује - открио је у једном интервју медије Ранкић.
Велика улога била писана за његовог колегу Велимира Бату Живојиновића. Омиљени јунак партизанских филмова и чувени Валтер повриједио се тада на снимању једног филма и онда је редитељ Сава Мрмак морао да потражи друго рјешење.
- У нашем глумачком послу треба имати и среће. Бата је одлучан глумац и вјерујем да би Калабића одиграо одлично. Био је духовит, маркантан и јак физички. Улога је писана за њега. Кад сам преузео сценарио, у њему је писало не име лика Николе Калабића, већ само Бата. Била је необорива чињеница да ће баш он то играти - објаснио је Ранкић једном приликом за Курир.
- Знао је да играм Калабића умјесто њега, а казао ми је да се повриједио јер је скакао с моста. Одговорио сам му да је требало да узме дублера и да није више тако млад. Он је мени рекао да водим рачуна да ми се нешто такво не догоди. Сјетио сам се тих његових ријечи посљедњег дана снимања серије - рекао је глумац и додао:
- Морао сам да јашем коња. Телевизија ми је уплатила часове. Нисам могао да научим, па сам тражио да ме мијења његов дресер као дублер. Снимали смо ту сцену на Тари, негдје изнад Златибора. Коњ је покушао да збаци свог учитеља. Било је драматично и једва смо избегли да нам коњ не прегази људе. Тад су ми кроз главу прошле те Батине ријечи. Да сам ја јахао коња, не бих преживио. То памтим као упозорење.
Он је тада признао и да није желио да игра Калабића, те да је био трећа опција за ову ролу, која му је донијела велику популарност.
- Нисам улогу ни добио послије Бате, већ након Гидре Бојанића. Он се није снашао на снимању и онда су нашли мене. Нисам хтио одмах да прихватим. Међутим, редитељ Сава ме је убјеђивао да је то улога за мене. Дао ми је страницу и по текста. Снимио сам прву сцену. Дочекао ме је аплауз камермана, а остало је већ историја - говорио је Ранкић.
Глумио је ауторитативног, плаховитног директора фирме који је флертовао са скоро свим женским ликовима серије, а његова чувена "Мммм Бебо..." једна је од оних реченица које су обиљежиле домаћу телевизијску епоху деведесетих.
Коментаришући чињеницу да је троје његових колега својевремено напустило серију "Срећни људи" због малих хонорара, Зоран је истакао да њему новац никада није био приоритет и од глумачких ангажмана није добио ништа.
- Ја на паре никада нисам обраћао пажњу, јер их никада нисам имао. Увијек ме је било срамота да примим паре, не хонорар, паре, за нешто што чиним а волим - рекао је Зоран.
Глумац се и на несвакидашњи начин опростио од позоришта. Он је наиме једноставно побјегао са опроштајног говора којим су из Београдског драмског позоришта хтјели да га испрате у пензију тако што је скочио кроз прозор шминкернице.
- Нисам желио да и мени пред одлазак у пензију причају оно: "Драги наш, био си нам ослонац, зваћемо те, дао си много за нас...", а послије те сви забораве. Да бих све то избјегао, закључао сам се у шминкерници, написао крејоном на огледалу "Живјела слобода" и искочио сам кроз прозор. Срећом, та просторија је била у приземљу. Ето тако сам се опростио од глуме - испричао је глумац једном приликом.
Како су медији преносили након његове смрти, умро је заборављен од свих и огорчен због тога што након "Срећних људи" није добио ниједну већу улогу. Преминуо је 9. децембра 2019. године у дому за стара лица у Београду након дуге и тешке болести.
Сахрањен је 12. децембра 2019. на Новом бежанијском гробљу, а на вјечни починак испратило га је тридесетак људи, међу којма је било само двоје његових колега - глумац Власта Велисављевић и глумица Љиљана Лашић.
