Пјевач Хасан Дудић на естради је преко четрдесет година, а сада је открио непознате детаље из свог живота и признао да је на почетку своје каријере спавао на клупи у Београду.
- Био сам тако близу, а тако далеко, Београд и Шабац били су удаљени два сата путовања аутобусом. Имао сам већ двије године стажа и оркестар из хотела "Метропол" је свирао тада у Бањи Ковиљачи, ту сам их упознао, спаковао сам своје одјело, пар кошуља и торбицу и дошао код њих у Београд. Лијепо су ме дочекали и сви су рекли "Ово је онај мали, Шабанов брат". Свирало је девет музичара, пјевао је Тома Здравковић, Квака, Шемса и ја као атракција - почео је пјевач, па открио да након завршеног наступа није имао гдје да спава:
- Пјевао сам толико била је права лудница, али када је дошао фајронт у кафани, нисам имао гдје да спавам. Хотел није хтио да ме прими, нисам имао личну карту, био сам малољетан. Онда су ме један момак из обезбјеђења и његова жена примили на два, три дана. Послије тога су ми дали да спавам на Ади Циганлији у бунгаловима, био је октобар мјесец и било је јако хладно. Тада сам се разболио и морао сам кући у Шабац да одем, послије пар дана сам се вратио и наставио да пјевам у ресторану "Ковач".
- Након тога сам упознао једног човјека који ме је одвео у хотел "Унион", ту су ми дали собу, имао сам све, чак и телевизију, прали су ми кошуље. Тај човјек ми је рекао да ћу са тог мјеста направити каријеру и све је почело из тог хотела гдје сам пјевао. Било је дана и када сам спавао на клупама, сјећам се да сам пјевао у једној кафани гдје су у пола три најавили фајронт, а ја сам остајао док посљедњи гости не оду. Око пола четири ујутру кренем низ Балканску улицу и видим једна отворена врата, уђем у зграду, станем уз зид и стојећи спавам. Напољу хладно, а ја само у одјелу, гледао сам на сат када ће пола пет да дође аутобус за Шабац, цркавао сам од зиме, када уђем у аутобус и када човјек пусти гријање, ја одмах заспим - закључио је пјевач за Гранд.
Недавно је пјевач признао да једва крпи крај са крајем будући да живи од пензије која износи свега 30.000 динара.
- Послије дугогодишње борбе да остварим националну пензију ништа ми више није остало, него да штрајкујем глађу испред неке установе у центру града. Послије несреће која ме задесила прије неколико година отишао сам у инвалидску пензију, али то не може мени да покрије ни трошкове инфостана. Шабанова Гоца и Санела ме често зову да питају да ли ми нешто треба. Прије бих умро него њима да тражим новац, не зато што ме је срамота, већ зато што желим да се изборим за свој динар. Не упирем прстом ни у кога, поготово не на људе који су у посљедње вријеме остварили право на националну пензију, али има оних који су је добили, а имају мање заслуге од мене - причао је Дудић.
Како је истакао њему није јасно зашто је одбијен за националну пензију.
- Прецртали су ме тамо гдје сам одлазио да се жалим, без објашњења зашто је нисам добио. Ни од моје Злате никада нисам зајмио новац, чак сам ја њу учио давно како да дође до пензије, а ја сам извисио. Причао сам јој да на вријеме себи све уплаћује, па се снашла. Ми смо наши, али ја не бих да ми неко помаже. Много се секирам, падам од секирације по улици и нон-стоп сам под лековима. Мене је корона дотукла, а пијем више врста лијекова, па ви видите шта мени остаје од новца кад платим рачуне, па лијекове. То је један ужас. Кад имам новца и мачке пију вино, а кад немам, јешћу кило хљеба и млеко три дана. Због тога купим лијекове које могу, а не све које ми је доктор преписао. Велики су трошкови - рекао је он раније за Републику.
