Жарко Лаушевић остао је упамћен као један од највећих глумаца домаће кинематографије, а до смрти је на души носио бол о којој је готово увијек ћутао. Наиме, једна ноћ и 30 секунди било је довољно да се његов, до тада савршен живот, претвори у пакао.
Било је то у ноћи између 30. и 31. јула 1993. године када је Жарко Лаушевић, у страху за свој живот и живот свог брата, са девет хитаца усмртио Драгора Пејовића и Радована Вучинића који су у то вријеме имали 20 и 21 годину.
"Свратили смо у кафић, гдје сам, када смо наручили јело, питао конобарицу: "Каква је ово галама" јер се чула нека бука. Младић који је сједио на зидићу кафића упитао је: "Шта је било, момак?" Казао сам: "Ништа, све је у реду", а овакав дијалог је и поновљен, други, па трећи пут. Нисам учинио ништа што би могло да испровоцира свађу," испричао је Лаушевић и додао:
"Пришао је још један момак, а ја сам ударен. Гуран сам, вучен, ударан... За тренутак сам изгубио свијест. Све се, процјењујем, збило за највише пола минута, сјећам се само дијелова догађаја јер ми је у глави било све збркано. Осјећао сам да ми се торба, коју сам у посљедње вријеме увијек носио преко рамена, и у којој је био пиштољ - отима. Успио сам да извучем оружје, репетирам, али напад није престао. Пуцао сам, не знам колико пута. Имао сам ужасно осјећање страха, мислио сам да су ми испала контактна сочива. Видим затим мој брат лежи на два метра од мене и изнад њега онај други момак, који га без престанка удара нечим у главу. Имао сам утисак да му узима живот и пуцао, без размишљања".
Психијатар Јован Марић је испричао да је био у тиму који је вршио неуропсихијатријско вјештачење глумца након убиства. Како је једном приликом рекао, тада је питао Лаушевића да објасни како је дошло до инцидента, односно, да ли је понашањем или гестикулацијом испровоцирао конфликт.
Марић је навео да је Жарка Лаушевића упитао сљедеће: "Ви сте глумац, знате ли да сте невербално могли да омаловажите саговорника, а да ништа не кажете?"
Након питања је, како је Марић тврдио, услиједио Лаушевићев одговор: "Не сјећам се". Он је потом додао да је Лаушевић вјеровао да је у питању несрећан случај.
Глумац је за убиство одговарао пред судом, који му је одредио казну од 15 година затвора. Наиме, у Црној Гори 1994. осуђен на 15 година због прекорачења нужне одбране. Међутим, 1996. године, казна му је смањена на четири године. Одслужио је четири и по године у затворима у Пожаревцу и Спужу, а када је 1998. пуштен на слободу, преселио се у Америку у страху од крвне освете.
"Нисам изговорио своју завршну ријеч на овом посљедњем суђењу. А хтио сам поново да кажем тим унесрећеним породицама да схвате, ако могу, колико сам свјестан зла које сам им нанио, трагедије коју су доживјели и коју доживљавају", рекао је он медијима прије него што је отишао у иностранство, преноси "Политика".
"Знам да бол не чује, али не би било од мене срећнијег човјека на кугли земаљској да се то није десило, да сам могао другачије… У цркви увијек упалим три свијеће: за оца и њих двојицу. Мора бити да смо нешто тешко згријешили сва тројица. И њих двојица и ја, па нас је Бог тако саставио: да њих казни мојом руком, мене њиховим главама… – додао је Лаушевић.
