У сезони Динама у којој има ситуацију да уђе у други круг Лиге шампиона идемо се присјетити једне легенде над легендама.
Он је био тренер Динама који је освојио Куп велесајамских градова 1967. године, он је Бајерну донио наслов након 39 година. Њега су се бојали највећи фудбалери свијета, био је оличење рада, стеге, дисциплине и савјести… И као играч био је један од најбољих на свијету.
Рођени Загрепчанин који је играо и за Грађански, али и за Партизан и Црвену звезду – обиљежио је неколико фудбалских епоха. И као играч и као тренер.
То су само најкраће црте о неупитној фудбалској величини, Бранку Зебецу. Је ли више постигао као играч или тренер, тешко је одговорити на то питање, али некако најближи одговору ћемо бити ако устврдимо да је био међу највећима и као играч и као тренер.
Рођен је у Загребу 17. маја 1929. године, умро је на данашњи дан, прије 32 године, 26. септембра у свом родном Загребу 1988. године, бизарном несрећом, угушио се комадићем меса са роштиља који је спремао за своје пријатеље након што су заједно одгледали једну утакмицу, подсјећа "Дневно.хр".
Донио европски трофеј Динаму
Као играч био је сјајан нападач, волио је да игра на лијевом крилу, но и на мјесту центарфора био је неприкосновен. У многим анкетама био је изгласан као један од најбољих, или најбољи, хрватски фудбалер свих времена.
Каријеру је започео у чувеном Грађанском, за вријеме Другог свјетског рата, играо је за јуниорску екипу овог клуба од 1943. до 1945. године. Након што су комунистичке власти укинуле Грађански Зебец је каријеру наставио наступајући за аматерске загребачке клубове; Поштар, Локомотиву, Милиционер, а 1951. године ангажовао га је београдски Партизан у којем је провео сљедећих седам година. Управо заслугом Бранка Зебеца Партизан се прометнуо у истинску снагу тадашњег фудбала, са Зебецом у екипи тадашњи “црвено-плави”, тек касније Партизан је преузео црно-бијелу комбинацију, освојио је три Купа и једно првенство.
Потом је прешао у сусједну Црвену звезду гдје је одиграо двије сезоне. Пред крај каријере одлази за Њемачку у Алеманију из Ахена гдје је одиграо још три сезоне и коначно 1965. године завршио играчку каријеру. У међувремену скупио је чак 65 наступа за југословенску репрезентацију, постигао је 17 голова, а куд и камо је уписао још асистенција. Био је члан знане олимпијске репрезентације Југославије која је на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952. године освојила сребрну медаљу, након пораза против Мађара у финалу.
Великан који се памти
Прије тога био је учесник двије велике утакмице против Совјетског савеза, оне прве која је завршила 5-5 након водства Југославије од 5-1 и оне друге која је завршила 3-1 тријумфом Зебеца и саиграча. Многи су ту репрезентацију знали заустити годинама касније напамет – Беара, Станковић, Црнковић, Хорват, Чајковски, Бошков, Огњанов, Митић, Бобек, Вукас и Зебец! При томе, Зебец је са седам голова био најбољи стријелац тог олимпијског турнира. Играо је Зебец и на Свјетском првенству 1954. године у Швајцарској. Тада је југословенска репрезентација стигла до четвртфинала и изгубила од каснијег првака свијета, Западне Њемачке.
На сљедећем Свјетском првенству 1958. године у Шведској био је капитен и с југословенском репрезентацијом опет стигао до четвртфинала и још једном доживио пораз од Западне Њемачке.
На Европском првенству 1960. године репрезентација бивше државе поражена је у завршници од Совјетског Савеза. На крају, о каквом је играчу било ријеч свједочи и чињеница да је Зебец играо за репрезентацију Свијета против Енглеске, 1953. године, на Вемблију, поводом прославе 90. годишњице енглеског фудбалског савеза.
Још док је пред крај каријере играо у Ахену похађао је тренерску школу, зарано је још као играч одлучио постати тренер. Иако као рођени Загрепчанин никад није играо за Динамо, први тренерски посао био му је баш у родном Загребу, у Динаму. Сјајном селекцијом играча и новим методама тренинга од Динама је направио страшну екипу која је 1967. године освојила Куп велесајамских градова.
Догодио се препород
Иако је утакмицу у финалу водио Ивица Хорват (претходно је због смјене управе клуб напустио и Зебец), заслуге за тај епски тријумф загребачког тима припадају највише баш Зебецу. Фудбалска Европа видјела је да се у Загребу одрадио сјајан посао и Зебец је добио позив Бајерна који тада није био фудбалски гигант као данас. Бајерн је тада на првенство чекао већ 37 година, послије Другог свјетског рата у Бундеслиги Бајерн је био без наслова.
Чим је Зебец преузео Бајерн догодио се препород баварске екипе која је 1969. године на свеопште изненађење освојила двоструку круну, и првенство и куп. Само двије године касније Зебец је с Бајерном освојио и европски трофеј, Куп побједника купова, сензација с ангажовањем Зебеца била је потпуна.
Једно вријеме, почетком седамдесетих година водио је и Хајдук, њега је наслиједио Ивић, а слободно се може рећи да је и Зебец учествовао барем дјелимично у стварању нове Хајдукове генерације која је харала европским и југословенским фудбалом средином седамдесетих година. С Хајдуком је освојио Куп 1973. године и дошао до полуфинала Купа побједника купова исте године у којем је елиминисан тек у полуфиналу против енглеског Лидс Јунајтеда.
Потом је преузео Хамбург Спорт Вереин и освојио њемачки наслов 1979. године и дошао до финала Купа првака, успут елиминисавши и сплитски Хајдук у чувене двије утакмице четвртфинала, гдје је изгубио у мадридском финалу од енглеског Нотингем Фореста.
Водио је још и Штутгарт 1970-1972, Ајнтрахт Брауншвајг 1974-1978, тај је клуб повео до једног бода заостатка за освајањем првенства 1977, Борусију из Дортмунда 1982. и 1983, тренирао је и Ајнтрахт Франкфурт 1983. и 1984. те још једном Динамо прије повлачења у пензију.
Био је свеобухватна особа и у приватном животу и као тренер. Био је изврстан студент математике и физике и Универзитет му је нудио стипендију за даљње усавршавање, али се ипак одлучио за фудбал. Но, ту своју математичку склоност много је користио у фудбалу, код њега неспреман играч није уопште био играч.
Често су се играчи свих клубова у којима је радио жалили на прегрубе методе и претежак физички рад, а он би се посвађао с управом, чак и знао отићи из клуба ако управе не би стала иза њега, већ иза играча. Тако је било и у Бајерну.
Велики геније
Док је тренирао ХСВ у њему је играо Иван Буљан којег је Зебец знао још из Хајдука и један од најбољих фудбалера тог времена, енглески интернационалац Кевин Киган. Управо је Киган словио као помало неодговоран тип који је стално каснио на тренинга, па и забушавао током вјежбања. Зебец га је стално немилосрдно кажњавао и та прича је седмицама, па и мјесецима била главна тема њемачких спортских журналиста.
Киган је годинама касније причао своја искуства са Зебецом:
“Бранко Зебец није био само тактички геније, него и диктатор што се тиче дисциплине, а изнад свега је инсистирао на физичкој припреми. Капитен Петер Ногли и остали ветерани, који су се трудили да странцима загорчају живот, након Зебецовог доласка више нису имали ни воље ни снаге за оговарање, били су заузети преживљавањем бруталних Зебецових тренинга. И ја сам једног дана покуцао на врата реда директора клуба Гунтера Нецера и рекао – Желим заиста да одем, овај тренер је луд”.
Киган се толико бојао Зебеца који га је кажњавао за најмању дисциплинску грешку, попут кашњења на тренинг, па је тако једном унајмио хеликоптер да га одвезе на тренинг преко снијегом заметених улица у Хамбургу.
Великани се жалили
Али, кад је Киган увидио сврсисходност напорног вјежбања, када је постао вођа и ХСВ-а и енглеске репрезентације знао је да је то плод тешких Зебецових тренинга.
“Морао сам се захвалити Бранку Зебецу. Никад на тренинзима нисам толико трчао, али никада нисам био ни тако успјешан. Баш због Зебеца сам се заљубио у њемачки фудбал. Сјећам се да ми је знао говорити, стално једно те исто: Можеш имати лош дан и промашити гол, али не смије ти се догодити да не можеш трчати”, говорио је.
На Зебеца се знао пожалити и млађахни Франц Бекенбауер још у Бајерну кад је тек започињао фудбалски успон, да би годинама и годинама касније Кајзер Франц устврдио:
“У каријери сам радио с великим тренерима, вјежбали су ме Удо Латек, Ернст Хапел, али Зебец је био највећи. Он је од мене створио играча”.
Ужас на роштиљу
Сјећа се Бекенбауер шта је њему Зебец знао направити. Једном је тако млади Франц током припрема побјегао из собе, но Зебец не би био Зебец кад тако нешто не би предосјетио.
Отишао је у контролу, видио да Бекенбауера нема у соби, лежерно легао у његов кревет како би га дочекао. Када се из ноћног живота Бекенбауер вратио умало га није срце издало када је видио како његов оштар тренер спава у његовом кревету.
Како је стрес био све већи тако се Бранко Зебец, нажалост, одао алкохолу. Све чешће би био виђен пијан на тренинзима, тешко је комуницирао с новинарима, а почеле су га хватати и болести. Одлучио је да престане с тренерском каријером у 56. години, након што је 1984. године накратко водио загребачки Динамо.
Његова нагла смрт била је шок за фудбалску јавност, Зебец се угушио комадићем меса са роштиља којег је сам припремио, када је хтио да почасти своје пријатеље из круга фудбала, издахнуо је на рукама Динамове легенде, Краснодара Роре.
