Fudbalski put vodio ga je od banjalučkog Borca, preko beogradske Crvene zvezde, do Rusije, Turske i Španije, a skrasio se u Grčkoj u koju se vratio nakon epizode u Andrlehtu. Jedini je fudbaler iz Banjaluke koji je nastupio na Svjetskom prvenstvu. Zaigrao je na mundijalu u Brazilu, a dres reprezentacije BiH nosio je na ukupno 38 utakmica.
Beskompromisan u duelu, požrtvovan, srčan, „ ide glavom tamo gdje drugi ne smiju nogom“, samo su neke od etiketa koje se „lijepe“ za njegovu igru na terenu.
Ognjen Vranješ, u „žuto crnom“ dijelu Atine koji je naklonjen AEK-u, slovi za heroja i igrača za kojeg navijači ovog atinskog velikana kažu da daje ratničku crtu klupskom identitetu. Ognjen ne krije da mu je AEK prirastao srcu i da će mu ostati fudbalska ljubav za cijeli život.
„AEK je klub koji najviše volim i koji ću najviše voljeti dok sam živ. U Atini mi sve odgovara. Prijaju mi ljudi ovdje, prija mi grad. Uvijek imam i dodatni motiv svih navijača koji vole AEK-a. Kada mi ne ide i kada dođu teški trenuci oni su ti koji mi daju snagu da na terenu dajem i preko svojih mogućnosti. Navijači AEK-a znaju da cijene kada neko igra srcem za njihov klub. Ne možeš da ih „mažeš“, da ih lažeš. Bilo je nekih trenutaka koje su oni prepoznali, razumiju se u fudbal, zato me i cijene i poštuju.“ priča Ognjen Vranješ.
U „žuto crnom“ dresu nedavno je proslavio vrijedan jubilej, svoju stotu utakmicu za AEK, a bio je član „zlatne generacije“ koja je nakon 24 godine vratila šampionsku titulu u ovaj klub. Želja svih u AEK-u je da se ponovo domognu titule i da se ponovi slavlje koje se i danas prepričava.
„Nikada neću zaboraviti slavlje nakon što smo osvojili titulu. Stotine hiljada navijača je bilo na ulici u našem dijelu Atine. To je zaista nešto što čovjek mora da doživi i nadam se da ćemo nekad ponoviti taj uspjeh. Ovdje ljudi žive za titulu i želja da mi je da jednog dana ponovo usrećimo sve navijače AEK-a.“ , kaže Vranješ.
Fudbalsko ime i prezime stekao je napornim radom, a o nastupu na Svjetskom prvenstvu, kako sam kaže, nije ni sanjao kada je prvi put zaigrao fudbal ispred zgrade u rodnoj Banjaluci.
„Iskreno, kao klinac nisam razmišljao ni da ću zaigrati na stadionu FK Borac, a kamoli na čuvenoj „Marakani“ u Brazilu. Sve je počelo spontano. Otac me je upisao na fudbal, a zajedno sa svojim bratom išao sam korak po korak. Mislim da nikada nisam nazadovao u karijeri, a nikad me niko nije gurao niti je plaćao za mene da igram. Sve sam stekao svojim radom. Ljudi imaju iskrivljenu sliku o meni. Malo nešto pročitaju i misle da je pijem, pušim, da izlazim po kafanama, a ja kap alkohola nisam okusio godinama. Ne pravdam se nikome, ali ja imam 32 godina, a drugi sam po broju odigranih minuta u grčkom prvenstvu. Mislim da to dovoljno govori o mom profesionalnom odnosu prema fudbalu.“ , kaže Vranješ.
U fudbalu je prošao „sito i rešeto“. Ne krije da je bilo teških trenutaka, ali je nakon svakog izlazio jači nego prije. Kaže da je imao loštih trenutaka i u svom AEK-u i da je bio dosta ljudi koji su htjeli da ga sapletu, ali da nisu uspjeli u tome. „Pokazalo se“, priča Ognjen, „da sam ipak, malo jači od njih i opet sam najbolji odbrambeni igrač grčkog prvenstva.“ Bez dlake na jeziku, Vranješ priča i o životu van terena, a na onu da fudbalere bije glas da su bahati odgovara kao iz topa.
„Fudbaleri su najviše eksponirani u medijima i uvijek su u centru pažnje. Najviše se priča o njima. Većina, 95 odsto fudbalera, došlo je iz bijede i neimaštine. I onda se napravi veliki ugovor, dođe veliki novac. Teško se nositi sa tim stvarima. Pogotovo kada si mlad. Čovjek, bukvalno, „poludi“. Okrene ti se razmišljanje u potpuno drugom pravcu. Ljudi čitaju, kupio auto od 100 000 evra, kupio sat od 50 000 evra, potrošio na švalerku ne znam ni ja koliko para. Normalno da će ljudi da kažu da su fudbaleri bahati kada se to čita. Rade to i drugi sportisti, da se razumijemo, ali fudbaleri su najviše eksponirani i onda ljudi uzmu za pravo da kažu da su fudbaleri bahati i ko zna šta sve ne.“ priča Vranješ, pa nastavlja.
„Ne mogu ja reći da mene nije ponijelo kada sam bio mlad. Ja sam potekao iz neimaštine. Nisam bio okružen „avionima i kamionima“. Bilo je preživljavanje. Ja sam mlad otišao u Crvenu zvezdu. To je bio moj prvi transfer, ali tamo se nisam baš proslavio, ni igrački ni finansijski. Kasnile su plate, nije bilo dobro stanje u klubu. Međutim, onda sam otišao u Rusiju. Krenuo je veliki novac da stiže u ruke. Kada vidiš kolike cifre dobijaš za jednu utakmicu, cifre koje neko ne može da zaradi za tri godine, ja sam dobio za jednu utakmicu.Jednostavno ponese te i više ne gledaš realno sliku. Ja dobro znam šta sam radio, kakve sam sve gluposti kupovao i gdje su se sve bacale pare. Sramota je i pričati. Ali, više ne radim to. Danas volim da potrošim novac na dobru garderobu i to je to. Ali, čini mi se , da svaki sportista mora da prođe kroz taj period.“ Iskreno će Vranješ.
Da li je sreća ili nesreća imati nekog svog u klubu, da li se druži sa fudbalerima, kakav stav ima prema medijima i šta o njemu misle saigrači i zagriženi navijači AEK-a, saznajte u prvoj epizodi emisije „Na ivici terena“.
