Свједок злочина над Србима у БиХ Дијана Ивановић рекла је у Њујорку да је збуњена што су српске жртве дискриминисане од УН.
"Умјесто да нас уједињују, оне нас дијеле. Људи из БиХ су на свој начин зацијелили своје ране, а ми их данас поново отварамо", рекла је Ивановићева на панел-дискусији у УН на којој српске жртве свједоче о страхотама које су преживјеле током рата.
Она је испричала да је рођена у Ливну и да је прије рата, 1991. године, било 5.000 Срба који су живјели у овој области, а да их данас има само 20.
Ивановићева је испричала да су њени родитељи прије рата вјеровали да им нико не би наудио јер су били добри људи, познати у заједници и помагали су свима, и Хрватима и Бошњацима.
"Али, моји родитељи су били Срби, и онда је све почело. У мају 1992. пет хрватских војника је дошло и одвело мог оца на испитивање - никада се више није вратио кући", рекла је Ивановићева.
Она је додала да је њен отац био у полицијској станици, а касније је пребачен у средњу школу "Иван Горан Ковачић", која је претворена у концентрациони логор за Србе, који су водили Бошњаци и Хрвати.
"Смјештен је са још 12 Срба који су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији. Били су заробљени и доведени у логор у Ливну. Данима су били мучени, а онда и убијени. Мој отац је био мучен пет мјесеци", навела је Ивановићева.
Она је истакла да се историја из Другог свјетског рата понављала, и то у великим размјерама.
"Мучење које је мој отац преживио било је песничење, пендречење, ударање жицама, чизмама... Манијачки су га газили, стављали му пиштољ у уста пријетећи да ће га убити. Мој отац је у толиком болу био да је преклињао да га убију. Рекли су му да, зато што је Србин, прво ће да га муче, а онда да га убију", навела је Ивановићева.
Према њеним ријечима, кад би се један војник уморио, други би га замијенио док се и сам не би уморио да мучи њеног оца.
"Једне ноћи су му ставили повез на очи и рекли да га воде на стријељање. Кад су га извадили из аута рекли су да пази гдје вози да не би згазио тијела своје браће и рођака. Овакве пресије су вршене сваког дана. Најгоре је била електрична столица, сипали би воду свуда и ставили га на столицу. Имао је опекотине свуда", испричала је Ивановићева.
Она је додала да су на крају њеног оца ставили у самицу, гдје спавао на бетонском поду пет и по мјесеци, а мајка је за то вријеме живјела у сталном страху јер су стално биле пљачке, нестанак Срба, спаљивања кућа.
"Једног јутра је наша комшиница пронађена мртва у кући. Била је гола и силована. Имала је рану од ватреног оружја на грудима и изломљене удове. Моја мајка је одведена у логор, гдје су је редовно тукли и мучили на електричној столици, као и мог оца. Пријетили су јој, уз мучење, да ће да доведу сву њену дјецу и да их побију пред њом", посвједочила је Ивановићева.
Панел "Ми говоримо, јер они не могу - гласови које треба чути", организовала је Стална мисија Србије при УН.
