Срби у Сребреници немају мира ни мртви. Тамошњим Бошњацима смета и православно гробље. Не само да су га оскрнавили него и прекрајају историју и изврћу чињенице.
Српско гробље у Краљевим водама постоји вијековима. Подигнуто је Србима стријељаним за вријеме Аустроугарске. А онда су исламски фанатици на српским костима одлучили подићи своје мезарје. Проблем траје од 2011 године када је започета изградња меморијалног центра Краљиводе на земљи гдје се налази српско гробље. Машине су приликом изградње тог центра уклониле српске споменике.
А онда су на гробље постављена два бошњачка гроба. Од тада Бошњаци покушавају да отму српско гробље и претворе искључиво у муслиманско иако немају никакав документ да је то њихова имовина. Да су ту вијековима били гробови њихових предака свједоче потомци страдалих Срба, Јовановићи, Ђурићи и Јевтићи.
Да је тако свједоче и документа из надлежних институција али и карте још из доба Аустрије. Ипак, ништа снажније није од сјећања Владимира Ђурића. Још као дијете је прича за "Досије" долазио са породицом у Краљеве воде и палио свијеће свом чукундједу Ради Ђурићу.
"Ја као ми сам ту долазио са дедом и бабом када су били вјерски празници наши. Палили смо свијеће за Задушнице. Ту је била локална трговина, често се долазимо у продавницу и сваки пут кад дођеш у продавницу свратиш запалиш свијеће. Говорило нам се да се то не заборави и да је то наш гроб да, да је погинуо невин. Да су их ту по селу покупили да воде на радну акцију и, да ли су се мало супротставили, и онда је ту локални неки понишанио на њих, обиљежио их, дошло је ту до неког стријељања, натјерали су их да ископају раку и једног по једног су их ту стријељали. Они су били у заједничкој гробници тако су приче биле. Те друге двије породице дуго нису смјеле да обнове. Син од овог Рада мој прадјед је то обновио није се плашио, обиљежио је свом оцу гроб и уз помоћ мајке је остао у стомаку када му је отац стрељан. Приче су ишле преносиле се и то је тако било", ркао је Владимир Ћурић, потомак Раде Ђурића.
Било је до завршетка посљедњег рата. А онда креће борба. Владимир али и Стеван Јовановић потомак Илије Јовановића тврде да су Бошњаци из сусједних села оскрнавили заједнички гроб њихових предака и православно гробље претворили у бошњачко. Споменик који је преживио три рата нестао је баш када су Бошњаци почели на том мјесту на уређују парцелу за ново гробље.
Када су Бошњаци почели да уређују парцелу упозоравани су да не дирају споменик и да тај дио гдје је српско гробље остане изван ограде. Међутим они за то нису марили. Када су равнали терен уклонили су и камену ограду којом је био обиљежен заједнички гроб тројице стријељаних Срба. Све је пријављено и полицији. Крстови су просто постављени на мјесто које припада Србима.
Дуго је трајала српска борба да се гробови врате на мјесто гдје су били, исто оно на којем је сада направљен меморијални центар за Бошњаке. На костима српских мученика Бошњаци су почели сахрањивати припаднике такозване Армије БиХ, оне који су чинили стравичне и монструозне злочине над српским цивилима, женама и дјецом.
Ове године спомен обиљежја Јовановићима, Ђурићима и Јевтићима уз помоћ оца Луке Бабића поново су враћена тамо гдје и треба. Међутим, Бошњаци нису мировали. Крстови који су мученим Србима постављени на Богојављење нису издржали ни једну ноћ. У ноћи између 20. и 21. јануара су украдени. Али, колико год да их крали Срби су их уз помоћ оца Луке наново враћали.
Није лак живот Срба у Сребреници. Скрнаве се се српски споменици на све стране. Нико за то не мари. Двоструки аршини и више су него видљиви. Док бошњачки спомени стоје нетакнути, српски се скрнаве и руше на све стране. Толико да је игуман Лука морао подићи капелу посвећену убијеним припадницима МУП-а Републике Српске са све лименим вратима и прозорима јер су плочу неколико пута сркнавили.
Није лако, али од борбе Срби не одустају. Огњишта се обнављају. Без оца Луке борба би била још тежа. Послао га је кажу сам Бог.
Срби поклекнути неће. А неће ни отац Лука. На разговор су поручује спремни увијек. Сву своју љубав усмјерио Лука у изградњу и обнову српским манастира и цркава, да се српски траг не затре. Истина увијек нађе свој пут баш као и вода. Нашла је очигледно и ова прича о гробљу, српском гробљу. Вијековима је био ту, а вијековима ће и остати, јер како каже отац Лука правда јесте спора али је достижна.
