Породице обиљежавају славу онако како црква налаже, труде се да испуне све обичаје и прославе је онако како доликује, али постоје неке ситуације у којима долази до забуне како да се поставе.
Једна од таквих ситуација је и да ли породица треба да слави славу уколико дође до смртног случаја, односно ако домаћин умре.
- Ово питање јесте стална дилема и покреће полемике и недоумице. Наш народ има различита мишљења треба ли славити или не прве године након што је домаћин преминуо, међутим став Цркве је потпуно јасан. Kрсна слава се прославља у континуитету и без престанка, па и у случају смрти домаћина или неког од укућана. Она се прославља подједнако и у добру и злу, у благостању и радости, па и онда када је породица у жалости. Сходно томе, укућани треба да наставе да славе славу и обичаји прослављања крсне славе се не мијењају. Само се мијења то да нам недостају најмилији, али и у тим случајевима не треба очајавати већ се молити за спасење њихове душе и радовати поновном заједничком сусрету у Царству Небеском.
Прве године је посебно тешко обиљежити славу зато што смо остали без најближег рода, па како онда изгледа слављење те прве године?
- На дан славе, најприје наслиједник, а по могућности и остали чланови породице, требало би да прво оду на литургијско сабрање односно на службу у цркву, на мјесто гдје ће се помолити за здравље и напредак породице, а исто тако и за преминулог домаћина, да их се сјећамо, помињемо и молимо за спасење њихових душа. Послије се молитвена успомена на нашег заштитника наставља у дому уз славски колач, жито, вино и свећу које је претходно свештеник освештао читајући молитве и помињући оне које славе, али и наше претке који су славили и од којих смо наслиједили крсну славу. То се нарочито види из молитве којом се освећује славско жито. Свештеник моли Господа да благослови разноврсне плодове (жито и плодове који се у њему налазе) и освети оне који их буду јели, јер су свечари принели ово у славу Његову односно славу Божију, а у част светога којег тог дана прослављамо, и за спомен оних који су преминули у благочестивој вери (мислећи се на наше претке и сроднике) који су нам славу предали.
Многи се двоуме да ли је потребно правити славски колач и кувати жито, али саговорник потврђује да у том погледу нема промјене.
- Наше предање нам говори да је Свети Сава као главне симболе и обиљежја славе одабрао исте оне које је и сам Господ Исус Христос изабрао на Тајној вечери, а то су хљеб и вино. Поред тога, Свети Сава је у славска обиљежја укључио и скувану пшеницу, односно славско жито које се кува за помен и покој душа наших сродника и предака. Жито симболизује нов живот јер садржи у себи клицу новог живота, а знамо да се из посејаног зрна рађају нови плодови. Закључак је да и послије смрти домаћина, укућани настављају да прослављају заштитника уз славски хлеб, жито, вино и свећу, и у том погледу апсолутно нема никаквих промјена.
Домаћини славе славу онако како традиција налаже, а сви знамо да славску трпезу употпуњују и гости. Да ли ваља да се гости позивају на славу те прве године?
- Чланови породице треба да се договоре да ли ће прославити славу у кругу породице, али неће погрешити и уколико то буде и са гостима који су иначе долазили. Подразумијева се да је слава прилика да се најдражи окупе и да је то мјесто које има за циљ скуп и заједницу која треба молитвено да прославља светитеља који се тог дана слави те је потребно уздржавати се од претераног пића и неприличних разговора, који ионако не приличе светињи славе, а посебно када је породица која слави у жалости. То је прилика да се гости заједно са домаћинима сјете, помену и евоцирају успомене на доскорашњег домаћина.
Обичај у нашем народу је да се носи црнина или тамна одећа послије губитка члана породице, али пошто је слава један лијеп дан, да ли је потребно да се у тој свечаној прослави обучемо у црно?
- Црнина није само израз жалости онога који је носи, већ је и знак осталима са којима долази у додир, да понашањем не повређују осјећања ожалошћених. Свако ко има потребу да и на овај начин искаже бол и тугу, нема потребе да због дана славе и гостију скида црнину. Битно је да радимо онако како се ми осјећамо. Неко ће нам рећи да треба или не треба да носимо црнину, као и колико дуго, али треба поштовати свачији бол и тугу, на крају крајева нисмо сви исти и немамо сви исте капацитете да се изборимо са губитном драге особе.
Разлучили смо како треба да се понашамо када нам члан домаћинства премине, конкретно домаћин, а да ли треба славити славу, уколико дође до изненадог проглашења дана жалости у држави, Дарко Николић је и на то дао одговор.
- Kрсна слава се слави у свим околностима, она је прије свега духовни чин, а не весеље и гозба у виду јела и пића. Kрсна слава није ни прилика ни мјесто гдје у било чему треба претјеривати. За сам крај могао бих да завршим ријечима Светог владике Николаја Велимировића који говори:
Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на мјесту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо.
Славе су само прилике да још више будемо повезанији, да пружамо подршку једни другима, јер човјек није створен да буде јединка за себе, Црква је заједница и само као такви, упућени једни на друге, можемо да се изборимо у тешким животним ситуацијама и околностима - завршава саговорник.
