Српска православна црква /СПЦ/ прославља данас Светог Андреја Првозваног, првог сљедбеника и првог апостола Христовог, који је страдао на крсту због оданости новозавјетној вјери.
Свети Андреј је апостол Цариграда и Русије, а био је и патрон Руског царства и царске породице Романових.
Према предању, Свети Андреј био је старији брат Светог апостола Петра и ученик Светог Јована Крститеља, а Јеванђеље је проповиједао у Византији и Тракији, у дунавским земљама, а потом у Русији и око Црног мора, у Епиру, Грчкој и Пелопонезу, гдје је страдао.
Својим чудесним моћима исцијелио је многе болесне, међу којима и жену царског намјесника у граду Патри, коју подиже из постеље, те она прихвати хришћанску вјеру.
Силно се разгњевио због тога намјесник Етеата и нареди да се Свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао Свети Андреј, већ је тако рањен и измучен и са крста дијелио народу корисне поуке, проповиједавши вјеру хришћанску.
Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. Како је за живота исцјељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти дјеловање његових чудесних моштију.
Светог Андреја Првозваног као свог заштитника прославља и Краљевски двор Карађорђевића.
Обичаји и вјеровања
Према народним вјеровањима, Свети Андреј се сматра заштитником великих животиња. Са њима разговара, а оне су му покорне. Некада су мечкари славили Андријевдан, вјерујући да овај светац кроти медвједе као псе, а да светом путује јашући на овој звијери.
Уочи Андрејевог дана, кувао се кукуруз за медвједе, или посебан колач – мечкина побојница, којим се тобоже завезивала чељуст медведу, да не коље стоку. У источној Србији дан Светог Андреје назива се и Мечкин дан.
По планинским селима обичај је да мечкину побојницу, дјеца рано однесу на “мечкина мјеста”, да медвједи не кољу стоку. Вјерује се да на тај дан медвједи не чине штету и не дирају људе, и да зато тада не ваља ићи у лов на њих.
За овај дан су везане и многе забране: у Шумадији се не штави кожа, нити се било шта са њом ради, а у Хомољу не ради се ништа са одјећом – да је мечке не би поцијепале. Због тога ни данас, у “модерна времена” не би требало прати, пеглати, ушивати, нити радити било шта са одјећом, пише Жена Блиц.
Воденичари скупљају прилоге у брашну, од кога праве “хљеб за мечку”, за који тврде да остаје свјеж годину дана.