Велики петак је најтиши, најтужнији дан у хришћанском календару.
То је дан када се не игра, не пјева, не слави, не звоне звона. Дан када се ћути, јер се сјећамо страдања Исуса Христа – његове муке, распећа и смрти на крсту. Цркве су обавијене у црно, олтари огољени, а људи у својим домовима осјећају посебну тежину ваздуха, као да се и природа поклонила тој тишини.
Према предању, на Велики петак земља се затресла, сунце помрачило, храм се раздвојио, а свијет се на тренутак зауставио. Тог дана, вјера није у слављу, већ у сабраности.
У домовима се не раде тешки послови, не пере се веш, не кува на уобичајен начин. Све је успорено и скрушено. Дјеца се уче поштовању и разумијевању бола који претходи Ускрсу. Јер без Великог петка – нема васкрсења.
Без таме – не зна се свјетлост.
Велики петак нас учи стрпљењу, нади и вјери да послије сваке туге долази ново јутро. Он није крај, већ тиха припрема за најрадоснији дан – Васкрс, побједу живота над смрћу.
