"Не заборавите да у недјељу помјерите казаљке!"... Чуће се ових дана на крају временске прогнозе. А шта смо ми опет? Опет смо заборавили! Како је то могуће и зашто заиста већина нас из године у годину крајем октобра сметне с ума да треба да подесимо наше часовнике на зимско рачунање времена, ако то радимо цијели живот - заиста је једна чудна енигма. Можда је објашњење психолошке природе - потискујемо то у својој свијести јер нас напросто иритира, не сматрамо га нарочито смисленим и питамо се чему то и кад ће да буде укинуто?
Е па неке земље свијета су одавно укапирале поменуто. Кина, Русија, Турска, Азербејџан, Иран, Јордан, Намибија, Самоа, Сирија, Уругвај и већи дио Мексика су завршили с том праксом. Ми који нисмо, имаћемо ове године помјерање у недјељу 27. октобра у три сата ујутру, и то за један час уназад, а тиме почиње зимско рачунање времена. Тиме ће вријеме у три сата да се рачуна као два сата. Стручније речено - час који се, због помјерања за један час уназад, појављује два пута између два и три сата, означава се први пут као час 2А, а други пут као час 2Б.
Рекло би се да нашем организму ништа не значе ова објашњења јер готово редовно побуни због "зврзламе" са казаљкама. Чак нам и чињеница да можемо спавати сат времена дуже не мијења пуно унутрашњи осјећај збуњености.
Поједине научне студије показале су да промјене сата имају негативне ефекте на здравље људи. Неке студије које је радила Европска комисија указују на то да би "ефекат на биоритам људи могао да буде озбиљнији него што се првобитно мислило". Сматра се да то може довести до поремећаја сна, али и повећаног броја срчаних удара и кардиоваскуларних проблема. Тих дана обично будемо слабо сконцентрисани, безвољни, уморни, а чини се и да нам апетит расте. Неки људи кажу да их таква стања држе и недјељама након самог датума помјерања казаљки. Такође, истраживања кажу да може доћи и до повећања броја саобраћајних незгода. Не треба занемарити ни то да помјерање сата подразумијева да дјеца у јесењим мјесецима ујутро крећу у школу по мраку, што може бити опасно.
Ако знамо да нам ово све до коначне одлуке о укидању, остаје двапут годишње неминовност, шта онда чинити да лакше превазиђемо пропратне непријатне ефекте? Стручњаци кажу да је препоручљиво да што више времена проводимо напољу на Сунцу упијајући витамина Д. Такође, од користи може бити и физичка активност, медитација, дубоко дисање, као и да радимо оно што нас опушта (читање књиге, гледање филмова, слушање музике...), ако би ублажили стрес.
И сад, ако поменута Европа зна да нам помјерање казаљки ствара и нервозу а и потенцијално нарушава здравље, питамо се зашто већ годинама калкулише да ли да прекине ову праксу или не. Наиме, Европски парламент је још 4. марта 2019. године изгласао да се од 2021. укида помјерање, па ће тако све земље ЕУ морати да одаберу љетње или зимско рачунање времена. Од тога се по свој прилици одустало.
Можда је ипак важније објашњење сљедеће... Поменутог датума 2019. већина у Европском парламенту јесте, како је писао Феникс магазин, изгласала укидање сезонског помјерања сата након што је 84 процената учесника анкете изразило подршку тој идеји, али, је у анкети је учествовало само 4,6 милиона људи, што је оквирно свега око један одсто популације на Старом континенту. Већина од њих су, чак двије трећине, били Нијемци. Дакле, није ни чудо што прича није заживјела.
Иначе, помјерање времена се у већини случајева обавља у ноћи између суботе и недјеље, управо да не би изазвало веће проблеме за радно становништво. Први пут је прелазак на љетње и зимско вријеме забиљежен 1916. године у земљама на сјеверу Европе, а након тога је прихваћен у неколико десетина земаља, махом на сјеверној хемисфери. Основна замисао је била да се помјерањем казаљки створи привид дужег дана.
Како је писао Танјуг, несташица угља широм Европе тих ратних година, натјерала је Њемачку и њену савезницу Аустроугарску да током 1916. почну да штеде енергију, а то су ускоро учиниле и остале земље. Конкретно, Њемачка је прва почела са праксом увођење љетњег рачунања времена, слиједила ју је Велика Британија, па касније и Русија и Сједињене Америчке Државе. У самој Америци, међутим, ова прича није опстала. Само двије године касније поједине земље су одустале од ове праксе, само да би јој се поново вратиле током нафтне кризе 1970-их.
Ваља рећи, да осим "атака" на наше здравље, помјерање казаљки може имати и негативног ефекта на функционисање у раду, односно економију. Наиме, својевремено је ЈуГов урадио једно истраживање које је показало да с једне стране угоститељство и туризам имају користи од дужег дана љети, пољопривреда је традиционално против тога због проблема које ствара у мужењу крава, жетви... Људи који раде по канцеларијама и већи дио радног времена су за рачунарима, што захтијева висок степен концентрације, уопште нису одушевљени што се и даље "пате" због помјерања казаљки двапут годишње.
Једна од теорија зашто је то добро радити је претпостављена уштеда енергије. Међутим, како пише у поменутом истраживању, то и није тачно, с обзиром да је мања потрошња у домаћинствима у вечерњим сатима "надокнађена" у јутарњим. То се посебно може видјети током прелазних мјесеци попут априла и октобра, када се потрошња енергије значајно повећава због потребе за гријањем домова.
Само љетње рачунање времена, датира од 1784. године кад је амерички изумитељ и политичар Бенџамин Френклин предложио помјерање времена ради уштеде свијећа. Новозеландски научник Џорџ Вернон Хадсон, како је пренио ББЦ, закључио је да човјеку више одговара живот дању него ноћу и због тога је 1895. године предложио да се казаљке на сату помјере два сата унапријед како би се током љета искористило више дневног свјетла него у поподневним сатима.
Но, и људи у тим далеким земљама и ми, којима је ова пракса уведена 27. марта 1983. кад је у тадашњој СФРЈ, можемо само да се прилагодимо ефектима исте и да се надамо да ће она коначно постати ствар прошлости. Иако су нам дигитална времена бар у неку руку олакшала ову "тјескобу" јер нас већина има "паметне телефоне" који вријеме сами помјерају, али наши организми су и даље "аналогни" и морају да се боре како знају и умију, крајем сваког марта и на завршетку сваког октобра. Докле - не зна се.
