''У школи ме задиркују, кажу купи нову ногу на киоску'' - Виктор (13) и Андреја (16) свакодневно се боре за сваки корак

Вуче се на гелендер, пење се полако… Када се умори, онда је узмем у руке и носим. Ми живимо на петом спрату у згради без лифта, а Андреја (16) због болести тешко хода, па су муке да јој обезбиједим нормалан живот свакодневне, започео је своју причу Горан Стевановић из Ниша који живи сам са троје дјеце.

У овој породици стална је борба са бројним здравственим проблемима. Андреја је до сада имала 27 операција због недостатка кости поткољенице.

Убио сина па пресудио себи - Ово су Томислав и Давид који су пронађени мртви у кући

– То су циклуси, имали смо и више операција у неколико мјесеци, а до сада смо неколико пута боравили у Русији гдје су јој операције помогле и умањиле велику бол коју је осјећала годинама – објашњава Горан, додајући да је његова најстарија кћерка велики борац.

Горан је посвећен својој дјеци и труди се да им обезбиједи најбоље могуће услове, упркос тешким околностима. Иза његовог осмијеха и позитивног погледа на свијет који преноси дјеци крију се године усамљене борбе и жртвовања. Његова борба није само физичка, већ и емотивна и психичка, јер се свакодневно суочава са изазовима које доносе здравствени проблеми његове дјеце. Ипак, никада не губи вјеру, дајући све од себе да им обезбиједи љубав, подршку, наду и стабилност.

Још један живот изгубљен на путевима у БиХ

– Тата нам је све на свијету, увијек је ту за мене и сестре. Знамо да нас никада неће оставити саме – истиче Виктор (13), док показује честитку за рођендан коју су му сво троје поклонили недавно.

Иако живе у скученом стану од 30 квадрата, Горан је успио да својој дјеци створи паралелни свијет који од милоште зову “животињско царство”. Њихов дом је испуњен љубављу и пажњом према животињама. До сада су бринули посебно о онима које су пронашли повријеђене. Горан и дјеца их заљече, његују и враћају у природу када се опораве. Тренутно имају зеца Теу, папагаја Мићу, рибице, као и повријеђеног голуба коме још нису стигли да дају име. Овај “ангажман око животиња” помаже им да бар на тренутак забораве на проблеме.

– Неки људи су нам рекли да је напољу зоолошки врт, а не овдје – прокоментарисала је Василија (9) негативне коментаре неких комшија који немају разумијевања.

Андреја, која је сада друга година умјетничке школе, налази утјеху у свом умјетничком изразу и љубави према животињама. Скромно нам је показала своје радове и испричала једну занимљиву причу о њеном папагају.

– Када сам била мала и када нисам уопште могла да ходам, највећу снагу ми је давао мој љубимац папагај врсте нимфа. Спавали смо заједно у кревету, дружили се током дана. Он ми је био највећа подршка да проходам – рекла је Андреја док је држала фотографију на којој се види колико су блиски били.

Који знаци ће бити пуни пара до краја године?

– Дјеца за своје успјехе у школи и спорту добијају дипломе и медаље. Посебно смо поносни на Андреју која се годинама бави стоним тенисом за особе са инвалидитетом – истиче Горан.

У школи ме задиркују, кажу купи ногу на киоску

Нажалост и Виктор се свакодневно суочава са великим изазовима због ишчашења кољена које му отежава кретање.

– Другари у школи ме често исмијавају и кажу да треба да купим нову ногу на киоску… Тј. нису ми то другари – говори он.

Недавно су Виктор и Андреја с породицом били у Русији због операција, иако им је сам пут у оба правца представљао огромну муку и напор, посебно јер траје знатно дуже због рата.

Предложен притвор ухапшеној шесторки у Добоју

– Операције значе Андреји прије свега због продужавања поткољенице и да је мање боли десна нога, а веома смо оптимистични да ћемо трајно ријешити и Викторов проблем – објашњава Горан, који је уз помоћ добрих људи и Града Ниша обезбиједио новац за вишемјесечни боравак у Русији.

Без рачунара и других неопходних средстава за праћење наставе, Виктор често заостаје за својим вршњацима, што додатно утиче на његово самопоуздање.

– Немамо рачунар, а сада када имам информатику, наставник ми тражи да бар имам телефон на коме могу нешто да урадим, али, нажалост, немам ни телефон – тужним гласом објашњава Виктор, истичући како га недостатак основних средстава за учење чини лаком метом за задиркивање.

Свакодневно спуштање Андреје и Виктора до школе, доктора или до оближњег парка представља велики изазов за Горана. Ове активности захтијевају огроман физички напор.

– Мени је битно да имамо кућу, двије собе бар и да имамо двориште. Да знам да су ми дјеца ту и да нема више препрека за нормалан живот. Вјерујемо у чуда и молимо се Светом Андреју, нашој крсној слави, и Светом Василију Острошком да нам помогну. Ми ћемо наставити да се боримо као и до сада – ријечима пуним наде завршава разговор.

Хуманитарна организација Срби за Србе покреће велику акцију помоћи за породицу Стевановић. Помозимо да ови хероји добију нову кућу чиме би им живот био знатно олакшан!