Дај ми да се напијем воде! То ми је посљедња жеља. Да не умрем жедан. Ако ми не испуниш посљедњу жељу и жедна ме закољеш, ти ћеш целог живота бити жедан! Ово су, како се показало, биле спасоносне ријечи које су поколебале крвнике и оставиле у животу Бањалучанина Новицу Бановића на возућком ратишту. Умјесто у смрт, послали су га у логор.
Само који тренутак прије него што су га упитали за посљедњу жељу, кољачи Сакиба Махмуљина, главнокомандујућег Трећег (зеничког) корпуса такозване Армије БиХ, и, њихова сабраћа по злочину страни муџахедини, приморали су га да пољуби одсјечену главу српског борца. Била је то, каже, само једна од десетак одсјечених српских глава које је лично видио тог крвавог 10. септембра 1995. године.
- Љуби брата, мртвог, свог - говорили су ми пружајући тек одсјечену главу, из које је још капала крв. То сам и учинио уз помен Бога - започео је 2015. потресну исповијест за "Новости" Новица Бановић, једини преживјели од њих 27 са списка несталих из своје јединице:
- Неизбрисиво су ми се урезале у сјећање те ужасом испуњене плавкасте очи, мени непознатог, смеђокосог млађег српског војника.
У великој офанзиви такозване Армије БиХ и муџахедина, потпомогнутих НАТО авијацијом, 10. септембра 1995. године, кад је послије готово четворогодишње опсаде пала легендарна Возућа, Новица је чак три пута тог истог дана рањен. Сутрадан је и заробљен, да би свјетло слободе угледао 10. јануара наредне године.
Зато Новица сваког 10. септембра и јануара пали свијећу што остаде међу живима, али и за покој душа сабораца мученика. Од њих 27 са списка несталих, из 14. српске бригаде притекле у помоћ возућким борцима, што су бранили Машински вис, коту изнад Возуће, једино је он остао жив. Осталих 26 су сурово погубљени, махом одсјецањем глава.
- Граната је погодила наш ров, а да сам први пут рањен у сљепоочницу осјетио сам тек сливањем крви низ лице - присјећа се Новица:
- Потом сам осјетио и страховит бол у бутини десне ноге.
Борио се и пуцао све док му непријатељски метак није простријелио лакат лијеве руке. Тешком муком успио је да отпуже и заклони се у оближње шипражје. Пушчану цијев је држао под грлом, у случају да буде откривен, да сам себи прекрати муке.
- Убрзо су наше пуцње надјачали халакање и поклици "Тегбииир", "Алах уекбер", "Кољи, вода ври"! Беспомоћан, готово не вјерујући својим очима, гледао сам како кољу људе - свједочи за "Новости" Бановић:
- Било је то сумануто смртно оргијање домаћих и страних џихадлија, над живим али и мртвим Србима. Гледао сам како мојим тешко рањеним саборцима уз језиве крике, једних од бола, а других од бодрења и задовољства, одсијецају главе, уши, руке, прсте. Сијевали су ножеви, сјекире и сабље, а крв је шикљала на све стране.
Имали су "среће" они који су погинули од гелера гранате или метка.
- "Тврда глава, тврда глава!", разабрао сам ријечи омањег брадатог муџахедина, који се сумануто иживљавао над мојим мртвим ратним другом. Ударао га, мртвог, по глави нечим што понајприје подсјећа на томахавк, индијанску сјекиру. Одмах по мом рањавању, Жељко Радоњић (43), из Бочца код Бањалуке, отишао је по помоћ. Тада сам га посљедњи пут видео живог - испричао је саговорник "Новости":
- Ексхумиран је из масовне гробнице у возућком насељу Стог - без главе! Такође без дијелова тијела ексхумирани су и саборци из рова Милан Микић (57) из Лакташа и Славко Јанковић (45) из Бистрице, код Бањалуке. Баш као и наш свирепо погубљени командир, Златибор Зечевић (58), родом Црногорац, и многих други од њих 26 - болним гласом завршава Новица исповијест, додајући да га посебно мори чињеница да, ни послије 20 година од најмонструознијих злочина на возућком ратишту, још многе лобање и кости српских страдалника нису сакупљене ни пронађене.
ОТКРИВЕНА ГРОБНИЦА, 17 ОБЕЗГЛАВЉЕНИХ
Комисија за размјену ратних заробљеника и несталих Републике Српске, у новембру 1997. године, надомак Возуће, у општини Завидовићи, у присуству ОХР ексхумирала је 21 тијело свирепо поубијаних Срба. Од 21 ексхумираног, у двије гробнице, међу којима је и једна жена, 17 тијела је било без главе.
Сви идентификовани нестали су 10. септембра 1995, са лијеве стране ријеке Криваје, на правцу гдје је извршен напад "Ел муџахида", муџахединске бригаде у саставу Трећег (зеничког) корпуса Армије БиХ, под командом Сакиба Махмуљина, пише у званичном налазу Комисија за размјену ратних заробљеника и несталих лица Републике Српске.
Међу идентификованим су горе наведени и други грозном смрћу уморени саборци Новице Бановића.
