Мартовски погром који су над српским народом прије 20 година извршили Албанци, по размјерама и посљедицама спада у ред једног од највећих мирнодопских злочина у новијој европској историји, који многи упорећују са нацистичком "Кристалном ноћи", а и након 20 година починиоци су остали већински некажњени.

Новац за обнову уништених храмова у погрому и од међународних, и од домаћих донатора

Погром над српским цивилима, којим је довршен процес гетоизације Срба, организовали су терористичка Ослободилачка војска Косова /ОВК/ и албански екстремисти, али су већином остали некажњени, жртве се игноришу, извршиоци чак и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског становништва са Косова и Метохије се наставља до данас.

У овом највећем етничком чишћењу Срба након НАТО агресије 1999. године, према подацима ОЕБС-а, убијено је 19, а расељено 4.500 људи, од којих се већина није вратила у своје домове, спаљено је 39 црква и манастира, спаљене су и срушене 934 куће.

Српске станове по градовима нико до сада није рачунао нити се њихов број зна. Тучено и малтретирано је око 900 особа, те су уништена многа српска црквишта и вјерска обиљежја, гробља и споменици.

Према изјави тадашњег портпарола УНМИК-а Дерека Чепела, у немирима је учествовало више од 50.000 Албанаца, док је један функционер Стејт департмента изјавио да мартовски догађаји нису били спонтани, да су их започели екстремисти, а да је у њима на крају учествовало око 70.000 људи.

Етнички је очишћена Приштина, а Чаглавица, прво село и до тада најстабилнија српска енклава јужно од Приштине, убрзо је постало велико албанско приградско насеље.

Срби су протјерани из Призрена, Ђаковице, Пећи, Урошевца, Штимља, Подујева, Гњилана, Липљана, Обилића, Косовог Поља, Бресја, Свињара, исто као из повратничких метохијских села Бело Поље, Бича и Грабац.

Осим напада на Србе, Албанци су нападали и снаге КФОР-а и УНМИК-а, тако да је велики број припадника ових снага теже или лакше повријеђено.

Током Погрома протјеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици, од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села, и то се све дешавало у присуству међународне мисије, односно 30.000 припадика Кфора, 3.000 Унмика и 6.000 такозване косовске полиције.

Непосредан повод за погром било је објављивање вијести о дављењу тројице албанских дечака у ријеци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за шта су албански и свјетски медији лажно окривили Србе из сусједног села Зупче.

Албанци су спровели хајку, организовано насиље, које су покренули у сврху потпуног етничког чишћења Косова и Метохије од Срба, а оцјењује се да је ескалација насиља имала за циљ и вршење притиска за добијања статуса Косова и Метохије као независне државе.

Када је ријеч о људским жртвама у Погрому, у великим сукобима у Косовској Митровици убијена је Јана Тучев, на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић, у запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић, у селу Драјковце убијени су Добривоје Столић и његов син Борко.

У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић, у Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је и тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од посљедица пребијања, преминуо у врањској болници.

Све што је служило Србима у Косову Пољу уништено је, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и, наочиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, послије чега је преминуо, а у Липљану је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана.

Никада у својој историји Српска православна црква, за тако кратко вријеме, није претрпјела тежи ударац, преноси Срна.

Најдраматичније је било у Призрену гдје су спаљени Саборни храм Богородице Љевишке из 12. вијека, Црква Светог Спаса из 14. вијека, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. вијека, Црква Светог Николе Тутићева из 14. вијека, Црква Светог Георгија Руновића из 15. вијека, Црква Свете Недеље из 14. вијека, Црква Светог Пантелејмона из истог периода и Црква Светих Козме и Дамјана из 14. вијека.

Запаљен је манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано, истовремено албански екстремисти су запалили и зграду Богословије "Кирило и Методије" и зграду Епископије, у којој се налазило сједиште владике рашко-призренског.

У подруму изгорјеле Богословије пронађено је угљенисано тело Драгана Недељковића из Призрена, а 18. марта, код њемачке базе КФОР-а у Призрену, дошло је до сукоба између екстремних Албанаца и међународних мировних снага, када су Албанци покушали да уђу у базу у којој је било склоњено 58 Срба, али је њихов напад одбијен.

Најтежи ударац је претрпјела Богородица Љевишка у Призрену и њен највреднији живопис, портрети српског и европског средњег вијека, који је спаљен, међу којима Христос Призренски и Богородица с котарицом.

Страдали су и вриједна збирка икона у Цркви Светог Ђорђа, као и живопис и иконостас донијет из Сентандреје, опљачкане и друге цркве у Призрену, Косовској Митровици, Штимљу, Вучитрну, Урошевцу и другим мјестима захваћеним погромом, а потпуно уништен најважнији иконостас у Приштини, настао у мајсторским радионицама у Дебру.

Уништене су књиге и библиотеке, па је забиљежено да је дио калдрмисане призренске улице у старом насељу Поткаљаја био затрпан уништеним књигама, запаљене су књиге у храму Светог Саве у јужном дијелу Косовске Митровице, у епископској резиденцији и Богословији "Свети Кирило и Методије", у манастиру Светих архангела у Косову Пољу, у Основној школи "Свети Сава", у средњошколском центру у Обилићу...

Најдрастичнији примјер систематског уништавања гробаља у погрому јесте монашко гробље опљачканог манастира Девич у Дреници, које су Албанци срушили и у ситне комадиће претворили сваки надгробни споменик, спаљено је српско повратничко село Бело Поље, гдје су Албанци по српским гробљима отварали, ломили и из земље изваљивали старе надгробне крстове.

На старом гробљу код Цркве Светог Николе у Приштини поломљена је већина крстова, а урушене су и мермерне плоче које су покривале гробна мјеста и пале на посмртне остатке.

Према изворима УН, послије окончања сукоба 1999. године са Косова и Метохије протјерано 236.000 Срба, Рома и Албанаца, док су се остали повукли у сеоска и мала градска гета чувана жицом и војницима Кфора, да је уништено 148 цркава и манастира, отето је и нестало 1.080 Срба и Рома, од којих 500 није пронађено, а за многе од њих сумња се да су завршили као жртве трговине органима.

И након свега тога на Косову и Метохији се догодио најгори злочин, познат као Погром.

Пратите нас и путем Вибера