Никола Вранић је данас најпознатији бескућник у Београду. Како је бивши балетан, дечко који обећава, дијете академских грађана, завршио на улици?
"Родитељи су ми све пружили. Имали смо велики стан на Новом Београду. Они су у једном моменту одлучили да тај стан продају како би купили два мања стана и мени дали један да се осамосталим. То се нешто одужило. Када су продали тај стан, вратили неке дугове, они су купили станчић у Хиландарској улици (центар Београда) и мени су на руке дали око 15.000 евра.
За 16 мјесеци ја сам потрошио око 50.000 евра. Како? Одлучио сам прво да изнајмим неки луксузни стан у Београду, али да буде празан. Ту сам купио неки музички уређај, опремио све да буде топ... Једну кирију нисам платио и ја сам завршио на улици“, испричао је Никола у подкасту код Оље Црногорац.
Он је испричао како се забављао са дјевојком која је исто била имућна. Они су заједнички трошили новац који нису имали, новац њихових родитеља. Каже да је путовао у Будву са једном кесом, а да је тамо куповао све што му је требало. Тада је још радио као балетан, али све паре које је зарађивао или добијао од родитеља, он је трошио. Није му било у интересу да обрће новац, те је одлучио да троши до неке извјесне суме. Тада му је остало око 12.000 евра, и умјесто да купи неки стан у Борчи, он је те паре спискао, пише Стил.
Никола не крије да је почео да пије, те да је престао и да ради и одао се алкохолу. Када му је отац умро, он је остао на улици.
„Има једна анегдота, сад ми је смијешна. Човјек ми је пришао на улици и пито ме: 'А шта је вама?' Ја сам у том тренутку плакао на улици. Кажем му да сам бескућник, све му објасним како је и шта. Он ме погледа и каже да ми не вјерује и да тако обучен сигурно изводим неки перформанс! Камо лијепе среће да је перформанс“, испричао је Никола.
Да старе навике тешко умиру, доказ је Николин стил облачења. Његова мајка била је професорка француског, а отац геофизичар. У породичној кући слушала се опера. Вранић је често путовао, љетовао је у Италији, зимовао у Швајцарској, нема гдје није био. Данас, ипак, зна само за улицу.
„Ишао сам с пријатељима у Црну Гору јер нам се јео банана фрапе, а онда нам досади море, па одемо на Жабљак. Ако сам хтио пасту, ишао сам у Италију, и све тако. Пио сам умјерено и квалитетно. Хранио се по добрим ресторанима. Уживао“, сјећа се Никола.
Није јео данима
„Било је периода кад нисам јео по 3-4 дана. Ушао бих у пекару и питао да ли имају неко пециво да је остало од јуче. Има добрих људи, дају. Дају и по неким ресторанима оброке“, искрено каже Никола.
Ипак, на питање зашто никада није покушао да се запосли и изнајми неки "собичак", каже да је дуго времена мислио да је то "испод части", а и вјероватно би све брзо потрошио – признаје да "не умије с новцем".
„Послије толико година на улици, промијени се човјек. Све бих промијенио. Треба овако, људи треба много да размишљају о животу као таквом, да није лак, да је баш оно што кажу латице ружа или трње. И можда боље овако него путем латица, латице на вјетру одлепршају. И да, сматрам да људи заиста треба доста да читају. Зато има култних романа. Да иду у позоришта и да имају поред себе особу која их разуме, то је веома битно. Да не буду сами. Самоћа убија. Самоћа дефинитивно урушава човјека и онда му се јављају црне мисли. Чак постаје и зао“, рекао је Никола на крају разговора.
