Ксенија Атанасијевић је прокрчила је пут свим будућим женама универзитетским професорима у Србији, истрпјевши при стицању овог академског звања незамислив терор мушких колега.
Са највишим оцјенама је дипломирала 1920. године на Београдском универзитету, на групи за чисту филозофију са примијењеним филозофским дисциплинама и класичним језицима, а потом завршила једногодишње постдипломске студије у Паризу, након чега је одбранила са највишом оцјеном докторску тезу у 28. години живота и тиме постала прва жена у Србији која је стекла титулу доктора наука (и прва жена доцент и прва жена ванредни професор у Србији).
Док је студирала филозофију и класичне језике на Филозофском факултету у Београду, била је једна од 12 студенткиња, а њена одбрана докторске тезе 1922. године "Бруново учење о најмањем" привукла је толику пажњу да је и сама написала да је "велика универзитетска сала била дупке пуна студената и београдског свијета", да су она и њених пет испитивача једва дисали.
У комисији су били све сами великани српске науке - њен ментор Бранислав Петронијевић и филозофи Драгиша Ђурић, Никола Поповић, Веселин Чајкановић, као и математичар Милутин Миланковић.
Како наводе биографи, неки од чланова комисије, неувјерени да би, упркос њеном изврсном познавању класичне филологије, могла да рјешава и тешке проблеме више математике, дали су јој необичан задатак из дискретне геометрије, који јој нису били у опису доктората, а она је ипак све успјешно успјела да ријеши.
Када га је ријешила са лакоћом и елеганцијом, Милутин Миланковић се забезекнуто окренуо колеги и упитао: "Вјерујете ли ви, драги колега, да је све у реду са хормонима ове младе даме?".
Када је и постала професор Филозофског факултета на првој сједници на којој је присуствовала, ректор Тихомир Ђорђевић јој је рекао: "Честитам госпођице, ушли сте у пакао!".
Она је 1928. године добила мјесто ванредног професора, али је један од њених колега постао покретач кампање да се Ксенија Атанасијевић уклони са Универзитета. Услиједиле су лажне оптужбе за плагијат које је лансирао археолог Милоје Васић. Није било доказа, па нису могли да је уклоне са Универзитета, али је ово било довољно да Универзитетско веће поништи њен избор за ванредног професора. Када је 1936. године њен избор поново дошао на дневни ред Савета Универзитета, поново је одбијена са објашњењем да је проблем у њеним "моралним квалификацијама" и у томе што се недовољно учтиво обраћа неким колегама.
Ксенија више није била у стању да издржи притисак који је трпјела, па је дала оставку. Иронијом судбине, исте године Енциклопедија "Британика" уврстила је њен докторски рад у релевантну литературу о Ђордану Бруну. Послије одласка са Универзитета, била је без посла.
Непожељна колегиница, саборкиња, научница
Када је почео Други свјетски рат, добила је посао у Министарству просвјете и касније у Универзитетској и Народној библиотеци. Прије рата је јавно иступала против нацизма и антисемитизма, па ју је за вријеме окупације хапсио Гестапо, а 1941. је одбила да потпише Недићев "Апел српском народу" у коме је група београдских интелектуалаца осудила комунистички устанак. Када је дошло до окупације она се повукла из јавног живота. То је било њено схватање патриотизма.
Све то није спријечило нове комунистичке власти да је послије рата ухапсе, а један од њених бивших колега, Душан Недељковић, који је постао декан Филозофског факултета и предсједник Комисије за ратне злочине, тражио је за њу смртну казну. На крају је пуштена из затвора уз губитак грађанских права, а њене књиге су забрањене. Иако је добијала позиве да предаје у САД-у, остала је у Србији.
Бацили јој кости, нема свој гроб
Преминула је 1981. године у Београду.
Сахрањена је на Новом гробљу, а ни послије смрти није нашла мир. Како није имала потомство и блиске сроднике, није било никога ко би плаћао годишњу накнаду за одржавање њеног гробног мјеста, због чега су неколико година након смрти њени посмртни остаци ексхумирани и похрањени у масовној гробници безимених и заборављених. Ксенија Атанасијевић од тада нема гроб.
(Фото: Википедиа)
