Сахрана у Србији представља важан догађај који одражава дубоко поштовање према преминулом и изражава саучешће породици.
Када особа премине, породица обавјештава родбину, пријатеље и познанике. Ове информације често се објављују и у локалним новинама или на интернет порталима. Затим се преминула особа припрема за сахрану. Ово укључује облачење тијела у посебну одјећу, обично свечану, и постављање у ковчег. У православној традицији, на лице преминулог може се ставити икона, а опело је један од најважнијих момената.
Међутим, обичаји на сахранама у Србији неријетко могу да вас збуне, фрапирају, да се питате: "Побогу, шта то чине?!“, јер, уколико нисте из тог краја, може вас прилично зачудити зашто на прекрштеним рукама покојника као важан детаљ истиче се сат, претходно навијен или с новом убаченом батеријом како би радио, или да у шакама држи мобилни телефон.
Вјероватно вам неће бити свеједно ни када видите да убацују играчку лутку, а преминули је одрасла особа. То се чини из убјеђења да ће се тако прекинути смртни низ уколико у року од годину дана премину двије особе у истој породици.
"Ако у року од годину дана премину двије особе у истој породици, то је по снази магије недовољан број, те ће морати да дође до цјеловитости, тј. до умирања и треће душе. Ожалошћени, како би се спасили трећег губитка, у ковчег стављају лутку као симбол супститута трећег покојника", објашњава за "Курир“ етнолог Бојан Јовановић.
Поклањање пара
Обичај даривања новца покојнику задржао се у нашим крајевима до дана данашњег, а преузет је давно из грчке традиције. Стари Грци су вјеровали да покојници морају да плате чамџији Флегију да их превезе преко ријеке Стикс, гдје би започели загробни живот.
Опстајање тог чина у данашња времена може се посматрати кроз призму практичних разлога, а то је новчана помоћ породици онога који је преминуо.
Дуго су се имућни људи у селима сахрањивали са златом. По вјеровањима, њима је злато било неопходно да плате пут то раја, а породица се увијек труди да одвоји најбољи комад злата. Али онда су временом лопови почели да скрнаве гробнице како би се дочепали златника, па се тај обичај из тог разлога све мање практикује.
Стручњаци сматрају да су ови обичаји са становишта традиције настали под утицајем митова и посебно су примјетни током припреме покојника са сахрану, када се у његове џепове убацују многе личне ствари, али и "корисне ситнице“, као на примјер чешаљ, да би и на оном свијету могао да води рачуна о својој уредности.
"Обичај је да се покојнику у близини нађу парице да би, по вјеровањима, имао да плати пут до оног свијета, а поред тога се стављају личне ствари, па то некада може бити и ручни сат или, на примјер, штап на који се ослањао", каже Јовановић за "Курир“.
Да ли смију да се стављају породичне фотографије у ковчег?
Према српским обичајима, у ковчег не треба да се стављају породичне фотографије, јер се вјерује, што нам потврђује и етнолог Јовановић, да ће Бог заједно са душом умрлог са собом у вјечни живот повести и оне који су на фотографији, а још су живи. Тиме би била доведена у опасност породица преминулог.
У Србији је обичај да се покојнику облачи најбоље одијело, које је најчешће унапријед припремљено за сахрану. Вјерује се да ће покојник бити вјечно у њему и зато се бира управо специјално и најљепше како би у вјечном животу био добро одјевен.
Животиње не смију бити поред ковчега
У неким дијеловима Србије, као на примјер у ужичком крају, вјерује се да, уколико покојника када је сандук отворен прескочи нека од домаћих животиња, односно ако има неки блиски контакт, он ће се повампирити. Ова појава, вјерују, не слути на добро, па зато укућани изузетно воде рачуна о томе да су мачке и пси изван зидова дома. Али исто тако не остављају покојника самог у кући јер се вјерује да може ђаво да се усели у тијело преминулог и тиме га натјера да устане из мртвих и штети живима.
У посљедње вријеме обичај је да се у џеп тог одијела стави чак и мобилни телефон, напуњен, да би, како се вјерује, могли у тешким тренуцима да се обрате покојнику и затраже савјет.
Сахрана у вјенчаници и удаја за покојника
Серија "Црна свадба“ подсјетила нас је на обичаје који су владали на истоку Србије, а у неком измијењеном облику могу се понегдје пронаћи и данас. Потиче од вјеровања да Бог не прима код себе оне који нису вјенчани у свом земаљском животу.
Уколико је преминуо неожењени младић, онда се у селу изабере дјевојка, којој обуку вјенчаницу и која ће наредних годину дана бити "покојникова жена“. За то вријеме она не смије да ступа у интимне односе, нити да буде са неким у вези.
Сада се све то углавном своди на то да се невјенчаном покојнику на руку стави прстен, као једноставан знак да су они били макар и привидно вјенчани. Младе дјевојке се у појединим крајевима Србије и даље сахрањују у вјенчаници уколико су за живота биле неудате.
"Појам сахране у српском народу је двозначан. Када је примјењиван у жаргону, често се користи у смислу уништења, разарања, док се у етнологији овај појам тумачи тотално контра од тога. Етнолошки чин сахране је начин да ожалошћени обиљеже мјесто на коме се покојник налази и тиме га сачувају, тј. обезбједе", објашњава Јовановић.
Зашто се сахрањују у дворишту куће?
Наш народ је развио веома комплексну мрежу "мртвачких“ обичаја, који се врло озбиљно схвата, преноси с кољена на кољено, а један од њих је сахрањивање покојника у дворишту куће или на пространим њивама око породичних кућа.
Некада је био то покушај "задржавања породице на окупу“, а касније циљ сахрањивања покојника у дворишту куће претворио се у спречавање потомака да продају кућу, односно имање, и да се тиме заправо обезбиједи опстанак некретнине у породици.
У ковчег се углавном стављају предмети које је преминули користио и волио, што потврђује и саговорник "Курира" предсједник Удружења приватних погребника Србије Влада Радовић и власник једног погребног предузећа.
Зашто је важно паљење свијећа?
Обичај паљења свијеће за покој душе покојнику је од изузетне важности, будући да се вјерује да особа која умре без ње лута у тами на оном свијету, а могуће је да дође и до њеног повампирења.
Уколико желите да помогнете покојнику да нађе свој мир, вјерује се, никако не заборавите да му запалите свијећу и освијетлите пут. Претпоставља се да одавде и потиче изрека "Не дао му Бог среће, ни при смрти свијеће“.
"Најчешће сам присуствовао ситуацијама када се у покојников ковчег убацују личне ствари као што су омиљене новине", каже Радовић, и наглашава да ове многима чудне, да не кажемо бизарне, обичаје не поштују само "необразовани“ људи:
"Скоро сам имао случај да је докторка поријеклом из Србије преминула у иностранству и на сахрани су јој ставили лутку у сандук".
На Хомољским планинама Радовић је имао прилику да види обичаје који датирају још од средњег вијека.
Црни хумор
Влада Радовић испричао је и једну анегдоту са сахране.
"Прије неколико година на сахрани су покојнику у ковчег убацили телефон, али нису примијетили да је унук покојника пред крај сахране тај телефон узео из ковчега. Након неколико дана стигла је порука са броја који су ближњи мислили да се налази дубоко испод земље, која је гласила: 'Уплатите ми кредит', и док су се сви укућани следили, унук се слатко исмијао у ћошку собе", испричао је.
На капке покојника стављане су ситне паре уколико је покојник преминуо отворених очију. Они верују да не ваља да очи покојника некога виде. У већини крајева влада вјеровање и да не ваља стављати огледало у ковчег да покојник не би видио свој одраз и не треба стављати оштре предмете како се не би повриједио, преноси "Курир".
