Ватикан је годинама покушавао да разувјери јавност да су његове хваљене архиве пуне тајни: отворио је научницима досијее контроверзног папе Пија XII из периода Другог свјетског рата и промијенио званично име како би уклонио ријеч "тајна".
Али мит и мистерија су опстали - све до сада.
Дугогодишњи чувар онога што се сада зове Ватикански апостолски архив, бискуп Серђо Пагано, открио је, први пут, неке од тајни које је сазнао за 45 година колико је радио у једном од најважнијих свјетских складишта докумената.
Пагано је италијанском новинару Масиму Франку током годину дана разговора који су скупљени у књигу "Тајна" (Secretum) испричао свашта - од Наполеонове пљачке архива 1810. преко афере Галилео до конклаве (за избор папе) 1922. коју су финансирали амерички католици.
"Ово је први пут, а биће и посљедњи, јер се спремам да одем", рекао је Пагано уочи пензионисања касније ове године.
Папа Лав XIII је први пут отворио архив за научнике 1881. године. До тада је архив, који је коришћен за чување документације папства, екуменских сабора и ватиканских канцеларија које датирају још из 8. вијека, служио само папи.
Са 85 километара полица, великим дијелом под земљом у двоспратном, ватросталном, армирано-бетонском бункеру, архив такође садржи документацију из ватиканских амбасада широм свијета, као и посебне колекције аристократских породица и вјерских редова.
Иако је често извор завјера у стилу Дена Брауна, архив функционише као било која национална или приватна архива: истраживачи траже дозволу да посете, а затим траже посебне документе за преглед у намјенским читаоницама. Пагано их прати са џиновских екрана у својој канцеларији.
У посљедње вријеме, научници су хрлили у архиву да прочитају документе папе Пија XII, ратног папе који је критикован да није довољно говорио о Холокаусту.
Папа Франциско наредио је да се документи његовог понтификата отворе прије рока, 2020. године, како би научници коначно могли да стекну пуну слику о папи кога је Ватикан дуго бранио, тврдећи да је користио тиху дипломатију да спасава животе и да није јавно говорио о нацистичким злочинима јер се плашио одмазде.
Пагано је један од оних који не налази оправдања за Пијеве поступке. "Током рата знамо да је папа направио избор: није могао и није хтио да говори. Био је убјеђен да би се догодио још гори масакр", каже Пагано. "Послије рата, очекивао бих ријеч више за све ове људе који су отишли у гасне коморе".
Пагано сматра да је папа ћутао и послије Другог свјетског рата због стварања јеврејске државе. Ватикан је имао дугу традицију подршке палестинском народу и био је забринут за судбину хришћанских вјерских објеката у Свјетој земљи ако се територије предају новоствореној држави Израел.
Било која Пијева ријеч о Холокаусту чак и послије рата "могла се у политичком смислу читати као подршка оснивању нове државе", каже Пагано.
Осим добро познатих прича о ватиканским интригама, књига открива и неке новине, укључујући поријекло важног финансијског односа између Цркве САД и Ватикана који се наставља и данас и датира још од конклаве 1922. године.
Пагано каже да је послије смрти папе Бенедикта XV, кардинал задужен за папску ризницу и рачуне отишао до његовог сефа и открио да је "буквално празан. Није било папира, новчанице или новчића". Испоставило се да Бенедикт није баш био фискално одговоран и оставио је Свету столицу донекле у минусу када је умро 22. јануара те године.
Папске касе су увијек коришћене за финансирање конклаве за избор новог папе, што значи да је Света столица била у "були" послије Првог свјетског рата. Због тога је државни секретар Ватикана затражио од свог амбасадора у Вашингтону да хитно пошаље "оно што имате у сефу" како би избор новог папе могао да се одржи.
Према телеграмима, амбасада Ватикана послала је оно што су америчке цркве прикупиле од америчких вјерник – 210.400,09 долара - омогућивши гласање на коме је изабран папа Пијe XI.
Пагано вјерује да је америчка помоћ (и подстицање даљих донација) била један од разлога зашто је Франциско 2019. одлучио да уклони ријеч "тајни" из имена Архива и преименује га у Ватикански апостолски архив.
Нешто на шта је изузетно поносан је оригинално писмо британских племића из 1530. године у којем се позива папа Клемент VII да одобри краљу Хенрију осмом поништење његовог брака са Катарином Арагонском како би се оженио Аном Болен.
Као што је познато, папа је то одбио, а краљ је отишао и оженио се, раскинувши са Римом.
Када је Наполеон Бонапарта похарао ватиканске архиве 1810. и пренио их у Париз, Паганов претходник смотао је писмо из 1530. и сакрио га у тајну фиоку у столици у архиви. "Французи га никада нису пронашли", поносно каже Пагано, веома свјестан да је главни посао архивисте да чува архив.
