Након 14 година власти конзервативаца и чак пет премијера истом том раздобљу, Велика Британија ће коначно добити новог шефа владе из редова опозиције – лидера Лабуристичке партије Кира Стармера.
Према излазним анкетама, лабуристи су на јучерашњим парламентарним изборима у Великој Британији освојили 410 мјеста од укупно 650 мјеста у Доњем дому парламента, чиме је окончано 14 година владе коју предводе конзервативци. Конзервативна партија премијера Ришија Сунака освојила је само 131 мјесто, пренио је Ројтерс.
Будући премијер Стармер је у говору након побједе своје странке нагласио да тај мандат носи велику одговорност, али да је побједом лабуриста "терет коначно скинут с плећа" британског народа.
Иако су лабуристи остварили убједљиву победу на јучерашњим изборима, стиче се утисак да је она више посљедица катастрофалног учинка претходних конзервативних влада, а мање харизме и политичке вјештине Кира Стармера – о коме чак ни британска јавност не зна много.
Стармер долази из умјеренијег крила Лабуристичке партије, које је ближе идејама некадашњих премијера Тонија Блера и Гордона Брауна, него "радикализму" Џеремија Корбина, ког је Стармер замијенио на челу партије почетком 2020. године.
.webp)
Лабуристи су се тада налазили у дубокој кризи, свега неколико мјесеци након убједљивог пораза од конзервативаца предвођених Борисом Џонсоном. Стармер је био приморан да "засуче рукаве" и партију врати у ред – у чему је имао (ограниченог) успјеха.
Ко је нови британски премијер?
Кир Стармер рођен је 2. септембра 1962. године у Лондону. Из његове ране биографије не издваја се много тога – осим да је у средњој школу похађао часове виолине са прослављеним ди-џејем Фетбој Слимом, као и да је почетком осамдесетих приведен када је током одмора на француској ривијери илегално продавао сладолед. Након студија права на универзитетима у Лидсу и Оксфорду, Стармер постаје адвокат и специјализује се за људска права. Он је, између осталог, заступао Хрватску у тужби коју је 1999. године поднио званични Загреб, тужећи власти у Београду за геноцид који су снаге СФРЈ и СР Југославије наводно починиле на хрватској територији.
"Мотив српског руководства био је да доминира трећином хрватске територије, али начин присвајања територије открива намјеру српског вођства и ЈНА… да трајно искорени хрватско становништво како би се она претворила у државу под српском доминацијом", рекао је нови британски премијер током суђења пред Међународним судом правде 2014. године.
Занимљиво је да је Стармер био противник инвазије на Ирак, чији је можда и најгласнији заступник био управо некадашњи шеф британске владе Тони Блер.
"Досаднија" верзија Тонија Блера
Управо је контроверзни британски премијер Блер особа са којом Стармера најчешће пореде. Сличности несумњиво има: обојица долазе из умјереног крила Лабуристичке партије, на чије чело су дошли након дугог периода проведеног у опозицији, да би на крају своју партију до убједљиве изборне побједе.
И сам Стармер је недавно рекао да "често разговара са Тонијем", као и да је од њега тражио политичке савјете "за прелазак из опозиције на власт".
Међутим, за разлику од харизматичног Блера који је крајем деведесетих у Британији био политичка "поп звијезда", Стармер је стекао репутацију мирног и ненападног – ако не и помало досадног политичара, чије је главно обећање да ће вратити стабилност у посљедњих година крајње хаотични политички живот Уједињеног Краљевства.
"Он се не бави театралном страном политике", рекао је Том Болдвин, бивши савјетник Лабуристичке партије, који је објавио биографију господина Стармера за "Њујорк тајмс".
То, међутим, не значи да Стармер није спреман да повуче и неке радикалне потезе, када процјени да би му то могло донети корист. Он се претходних година обрачунао са непослушним лијевим крилом своје партије – укључујући и са самим Корбином, који је избачен из странке због оптужби за антисемитизам.
Још једна кључна разлика између Блера и Стармера је и то што су њих двојица "наслиједили" двије потпуно различите државе.
Док је Блер позних деведесетих наследио оптимистичну "Кул Британију", која је биљежила снажан економски раст и процват поп културе, земља коју ће предводити Стармер грца у проблемима – од економске стагнације, преко високе инфлације, до растуће неједнакости и повећаног прилива илегалних миграната. Стармер је за слоган своје кампање изабрао само једну ријеч – "промјена", али колико тога ће он заиста моћи (и хтјети) да промијени остаје отворено питање. Предизборни манифест Лабуристичке партије и изјаве њихових функционера не одишу радикализмом.
Стармер, Русија и Украјина
Односи Велике Британије и Русије традиционално су лоши, а антируски и проукрајински консензус у Британији чвршћи је него у вјероватно било којој другој водећој западној земљи, а то се неће промијенити ни са Киром Стармером на челу владе.
И сам Стармер је то потврдио почетком 2023, када је посјетио Кијев и састао се Владимиром Зеленским. "Уколико сљедеће године буду одржани избори и дође промјена власти, став о Украјини ће остати исти", рекао је Стармер том приликом.
У манифесту лабуриста је истакнуто да ће странка остати "постојана" у својој "војној, финансијској, дипломатској и политичкој подршци Украјини", као и да ће "Владимир Путин ће бити позван на одговорност за свој илегални рат у Украјини". Лабуристи су се обавезали и да ће "радити са савезницима на заплијени и коришћењу замрзнуте руске државне имовине за подршку Украјини".
Лабурсти се залажу и за чланство Украјине у НАТО-у, коме ће Британија бити "непоколебљиво посвећена".
Стармерови блиски сарадници Дејвид Леми и Џон Хили, који ће највјероватније бити нови министри спољних послова и одбране, посјетили су Кијев у мају ове године, када су тамошњим лидерима потврдили да ће Британија наставити да подржава Украјину "колико год да буде потребно".
Занимљиво је и да је Стармер одбацио могућност повратка Велике Британије у ЕУ, тврдећи да се то неће догодити "током његовог живота".
Од Стармера и његове лабуристичке владе, дакле, не треба очекивати промјену правца британске спољне политике, али ни неке "хазардерске" потезе којима је био склон Тони Блер.
Стиче се утисак да ће "досадни" Стармер вођство у спољној политици ипак препустити другим западним лидерима – прије свих онима у Вашингтону.
.webp)
