Еволуција суперхероја

Од шарених стриповских страница до апсолутне доминације кино-благајнама, жанр суперхероја прошао је невјероватну еволуцију. Оно што је почело као јефтина забава за дјецу, данас је кичма Холивуда. Ова еволуција истовремено рефлектује промјене у друштву – од црно-бијелог морала до комплексних антијунака који се данас суочавају са својом највећом егзистенцијалном кризом. Маскирани осветници постали су модерни богови целулоидне траке, али су се опасно презаситили сопственим успјехом.

Све до касних седамдесетих, суперхероји су на екрану изгледали толико јефтино да је било тешко процијенити јесу ли кренули у борбу против криминала или на маскенбал у локални вртић. Преокрет се догодио када је „Супермен” („Superman”, 1978) Ричарда Донера натјерао публику да повјерује да човјек заправо може летјети. Кристофер Рив донио је лику топлину и успоставио формулу непоколебљивог оптимизма. Деценију касније, Тим Бартон филмом „Бетмен” („Batman”, 1989) облачи Мајкла Китона у црни оклоп, уводи нас у мрачни Готам и доказује продуцентима да суперхероји могу бити профитабилни чак и када пате од тешке депресије.

Деведесете су биле турбулентно и прилично збуњујуће доба, налик тинејџеру који још тражи свој стил. С једне стране, Бетмен франшиза је под Џоелом Шумахером скренула у потпуни кич и гумене брадавице на костимима. С друге стране, бујао је мрачнији, алтернативни талас, доносећи наслове попут „Врана” („The Crow”, 1994) и „Блејд” („Blade”, 1998). Управо је „Блејд” доказао да Марвелови ликови могу сјечи вампире уз техно музику и бити опасно кул, отварајући врата за модерну ренесансу.

Улазак у нови миленијум доноси експлозију која је трајно редефинисала блокбастере. „Икс-мен” („X-Men”, 2000) хитно је избацио жути спандекс и увео црну кожу, провлачећи озбиљне друштвене метафоре. Недуго затим, „Спајдермен” („Spider-Man”, 2002) Сема Рејмија спојио је врхунске ефекте с тинејџерском драмом, доказавши да публику више брине хоће ли Питер Паркер платити кирију него хоће ли спасити зграду. Врхунац ове ере доживљавамо 2008. године, када Кристофер Нолан режира „Мрачног витеза” („The Dark Knight”). Нолан је практично снимио озбиљан криминалистички еп, а Хит Леџер као Џокер поставио је стандарде глуме због којих је Академија морала прогутати понос и додијелити „Оскара” лику из стрипа.

Исте године када је Нолан потенцирао реализам, лик у металном одијелу с чашом вискија у руци покренуо је највећи наративни експеримент у историји филма. „Ајронмен” („Iron Man”, 2008) поставио је камен темељац за Марвелов филмски универзум (MCU). Биоскопи су претворени у скупе телевизоре, а појединачни филмови постали су епизоде у гигантској серији, кулминирајући спектаклом „Осветници: Завршница” („Avengers: Endgame”, 2019). DC је покушао парирати тако што је све затамнио и натјерао Супермена да изгледа као грчки бог пред нервним сломом, али Марвелов рецепт лаког хумора и међусобно повезане радње апсолутно је доминирао деценијом. Суперхероји су постали једина валута у Холивуду.

Након епског врхунца 2019. године, жанр је убрзано улетио у зид. Појам „superhero fatigue” (замор од суперхероја) постао је сурова реалност на кино-благајнама. Покретањем стриминг сервиса, студији су одлучили да квантитетом буквално угуше публику. Одједном сте морали погледати три серије и два филма само да бисте схватили зашто неки лик у позадини новог филма има магичне наруквице. Резултат је био стрмоглав пад квалитета сценарија, CGI ефекти који изгледају као да су завршени пет минута прије премијере и драстичан пад зараде. Чак је и концепт мултиверзума, који је у почетку кроз носталгију вратио старе глумце, брзо обезвриједио смрт самих ликова. Зашто бисте плакали за јунаком кад их у неком другом универзуму има још педесет комада?

Ова криза је на крају родила потребу за бруталном саморефлексијом. Пројекти попут серија „Момци” („The Boys”) и „Непобједиви” („Invincible”) или филмова о „Дедпулу” („Deadpool”) изврнули су жанр наглавачке, приказујући суперхероје као корумпиране славне личности, психопате или ходајуће маркетиншке производе корпорација. Публика је почела тражити шалу на рачун жанра умјесто још једне озбиљне приче о спасавању свијета.

Будућност суперхеројског филма више не лежи у масовној производњи и гигантским, генеричким CGI биткама са ванземаљским непријатељима, у којима публика више не зна ко кога удара. Да би преживјели, студији морају схватити да је мање заправо више. Фокус се мора помјерити ка снажним ауторским визијама, жанровској разноликости и интимнијим причама које приоритет дају развоју ликова, а не постављању темеља за идућих десет филмова. Ови филмови неће нестати, али њихово преживљавање зависи од спремности да поново постану – прије свега – добре приче, а тек онда машине за продају играчака.