Сигурно и стерилно

Некада је одлазак у биоскоп био чин вјере у непредвидиво. Данас је то углавном чин мазохистичког пристајања на већ виђено. Ако вам се чини да у посљедње вријеме сви холивудски филмови звуче исто, имају исти ритам и прате идентичне емотивне шаблоне, не брините, нисте полудјели, већ ваш мозак још увијек пружа отпор. Свједоци смо ере у којој је оригиналност проглашена за економски ризик прве категорије, а холивудски сценарији су кастрирани и претворени у стерилне, фабричке нуспроизводе. Њихов циљ није да вас узбуде, већ да вас ментално анестезирају док вам настоје уваљати што веће паковање кокица по цијени која се баш не уклапа у ваш буџет.

Како смо стигли до ове тачке естетске лоботомије? Одговор лежи у формули која је замијенила таленат. Модерни студијски системи више не запошљавају писце са визијом. Они траже дактилографе који знају да пуне табеле и прате алгоритме. Сваки такав сценарио има ригидну структуру такозваног „писања по упутствима“ (попут озлоглашене књиге Save the Cat! у којој је у 15 тачака дефинисано шта се у сценарију дешава из минута у минут). Тачно у седамнаестом минуту главни лик мора да доживи просвјетљење, у тридесетом прву препреку, а у деведесетом патетични тријумф. „Најсвјетлији“ примјери оваквог приступа филму су Марвелов „Ant-Man и Wasp: Квантуманија“ (Ant-Man and the Wasp: Quantumania) или посљедњи наставци франшизе „Брзи и жестоки“ (Fast & Furious). То нису филмови. То су скупо плаћени Excel прорачуни преобучени у CGI ефекте. Резултат је савршено исполирана, технички писмена – празнина.

Један од главних криваца за ову стерилност је такозвано „писање по комитету“. Сценарио више није плод нечије идеје и маште. Он је производ који пролази кроз руке педесет продуцената, маркетиншких стручњака и фокус група које тестирају реакције публике. Сваки иоле оштар угао, политички некоректна шала, аутентична људска мана или наративни ризик бришу се гумицом да се случајно нико на планети не би осјетио увријеђеним или збуњеним. Дизнијев играни римејк „Мале сирене“ (The Little Mermaid) или „Сњегуљице“ (Snow White), чак и ако занемаримо колор корекцију главних јунакиња, савршени су примјери ове стерилизације. Ликови су постали морално беспријекорни, бескрвни и самим тим неподношљиво досадни. Умјесто живих људи са контрадикцијама, добијамо картонске фигуре које изговарају генеричке поруке друштвене одговорности.

Додатни ексер у ковчег креативности закуцала је опсесија франшизама и такозваним „IP-јем“ (интелектуалним власништвом). Холивуд је схватио да је лакше паразитирати на носталгији биоскопске публике него смислити нешто ново. Зато умјесто прича добијамо бесконачне римејкове, приквеле и спин-офове. Писци у овом систему нису умјетници, већ обични скретничари. Погледајте филмове попут „Истеривачи духова: Ледено царство“ (Ghostbusters: Frozen Empire) или задњу трилогију „Ратова звијезда“ (Star Wars). Радња тих филмова не служи развоју ликова, већ постављању скривених смјерница и припреми терена за сљедећи филм, серију или играчку. Ликови не разговарају, они су ту више као водичи – објашњавају публици шта се десило у прошлом дијелу и шта ће се десити у идућем.

На крају, ту је и дијалог – тачније, његова клиничка смрт. Савремени холивудски ликови патолошки пате од такозваног „бафизама“ (ироничног, мета-брбљања). Нико више не тугује, не пати и не ћути. Ако планета Земља експлодира, главни јунак ће се окренути према камери и рећи: „Ето, то се управо десило“. Свака драматична ситуација мора бити пресјечена јефтином, циничном опаском како публици случајно не би било превише непријатно да осјети стварну емоцију. Иронија је постала штит против креативне неспособности. Дијалог у модерном блокбастеру не звучи као људски разговор, већ као низ спојених твитова и TikTok фазона.

Стерилност холивудског сценарија није доказ да су писци изгубили таленат. То је системска одлука индустрије која је умјетност замијенила управљањем ризиком. Док год публика буде послушно куповала карте за двадесет и осми наставак исте франшизе, биоскопска платна ће остати стерилне зоне безопасне забаве. Истинска кинематографија, она која провоцира, боли и шамара, већ одавно је побјегла на маргине независне продукције и кинематографију изван америчког континента. Питање је само када ће публика коначно одбити да жваће овај бљутави, целулоидни оброк који јој се сервира са траке.