Светосавска саборност

Било је у нашој историји времена у којима нисмо имали своју државу, своје школе, ни институције у којима бисмо одлучивали о сопственој судбини. Мијењале су се границе и господари, долазиле и одлазиле војске, а српски народ је опстајао расут на различитим странама. Оно што га је кроз та времена повезивало била је вјера, а са њом и Српска православна црква.

У њеним храмовима и манастирима чували су се молитва, језик, памћење и свијест о припадности једном народу. Црква је дијелила судбину свог народа, његова страдања и његове наде. Била је уз њега и онда када су многи други одлазили, и онда када је било најтеже остати.

Зато се о Српској православној цркви не може говорити као о институцији која постоји изван нашег историјског искуства. Она је уткана у наш духовни и културни живот, у породицу, крсну славу, обичаје и у све оно што смо наслиједили од предака и што смо дужни да предамо својој дјеци.

На почетку тог пута стоји Свети Сава.

Његова величина је у томе што је разумио да један народ, ако жели да траје, мора да има духовно упориште, уређену заједницу и способност да разговара са свијетом. Као монах, просветитељ и први српски архиепископ, Свети Сава је поставио темеље који су надживјели и државе и владаре његовог времена.

Био је и изузетан дипломата. У Никеји је 1219. године, у разговорима са царем Теодором Ласкарисом и цариградским патријархом Манојлом, издејствовао самосталност Српске архиепископије и постао њен први архиепископ. Знао је с ким треба разговарати, како изградити повјерење и у ком тренутку затражити оно што је потребно његовом народу. 

Тај дипломатски успјех имао је дубок и трајан смисао. Омогућио је да се црквени живот организује широм српских земаља и да народ има духовно средиште које ће га повезивати. Свети Сава је разумио да се положај народа у свијету не гради само снагом државе, већ и угледом, знањем, духовношћу и способношћу да се сопствени интерес препозна и представи другима.

На његовим путовањима, од Свете Горе и Никеје до Јерусалима, огледала се ширина човјека који је добро познавао свој народ, али и свијет у којем је живио. Био је дубоко укоријењен у сопствену вјеру и традицију, а отворен за сусрет и разговор са другима. У томе је и данас велика поука за нас.

Српска православна црква је кроз вијекове наставила светосавски пут. У временима када су рушене државе и манастири, њени свештеници, монаси и вјерни народ чували су оно што се није могло сачувати само оружјем. У најтежим околностима одржавана је веза између генерација и чувано сјећање на оне који су били прије нас.

Та улога није припадала само великим историјским личностима. Чували су је и обични људи, у својим домовима и парохијама, преносећи дјеци вјеру и обичаје. Захваљујући њима, наша историја није остала записана само у књигама. Она живи и у породичној молитви, славској свијећи и окупљању око храмова.

Данас живимо у другачијем времену, али потреба за духовним упориштем није мања. Можда нам је оно утолико потребније што никада није било лакше изговорити тешку ријеч, осудити другог и од једне несугласице направити трајну подјелу.

Свакодневно се дијелимо око политике, странака, личности и догађаја. Разлике у мишљењима су природне и нико нема право да од другога тражи да се одрекне сопственог става. Али морамо знати гдје је граница послије које политичко неслагање прераста у непријатељство међу људима који припадају истом народу.

Пречесто ту границу прелазимо. Пречесто у другом човјеку прво видимо његово политичко опредјељење, а тек онда брата, комшију, пријатеља или члана породице. А када тако почнемо да гледамо једни на друге, свака наша подјела постаје дубља и свака могућност разговора тежа.

Зато нам је потребна саборност. Не као захтјев да сви мислимо исто, нити као ријеч коју ћемо изговарати само у свечаним приликама. Саборност подразумијева одговорност према заједници и свијест да нас оно што нам је заједничко обавезује да једни с другима разговарамо и када се не слажемо.

Саборност се види у спремности да саслушамо другога, да не понижавамо онога ко другачије мисли и да не пристајемо на мржњу као уобичајен начин јавног разговора. Она се показује у односу према ближњем, у породици, на радном мјесту, у јавности и свуда гдје се наше ријечи и поступци тичу других људи.

Српска православна црква има посебно мјесто у том окупљању. Она припада свом народу ма гдје он живио и ма за кога гласао. Под њеним сводовима стоје људи различитих увјерења, али су сви позвани на исту молитву, покајање, љубав и међусобно поштовање.

То не значи да Црква и људи у њој треба да буду изузети од питања и одговорности. Критика изговорена са бригом и поштовањем има своје мјесто. Али постоји велика разлика између жеље да се нешто поправи и потребе да се понизи и разори повјерење у оно што нас вијековима окупља.

Управо зато треба да будемо опрезни с лакоћом којом понекад изговарамо судове о Цркви, њеном свештенству и вјерном народу. Ријеч која се изговори у тренутку гњева може оставити посљедице много дуже од повода због којег је изговорена.

Свети Сава је, према предању, мирио завађену браћу над моштима њиховог оца Светог Симеона. У тој слици садржана је снажна порука: породични и народни мир не долазе сами од себе. За њих су потребни воља, смирење и спремност да се у ономе са друге стране поново препозна ближњи.

Та порука је данас једнако важна као и прије осам вијекова. Наше разлике неће нестати, нити је потребно да нестану. Али морамо сачувати простор у којем можемо да разговарамо без мржње и да останемо браћа и онда када се најдубље не слажемо.

Чувајући Српску православну цркву, чувамо живу везу са Светим Савом, са свим генерацијама које су нам претходиле и са онима које долазе послије нас. А чувајући саборност, чувамо способност да као народ останемо заједно и у временима када су искушења велика.

Нека нам зато пут Светог Саве буде подсјетник да се народ гради знањем, мудрошћу, дијалогом и вјером. И да се истинска снага заједнице најбоље види у њеној способности да сачува љубав међу својим људима.

Јер Христос је љубав.