Свињац и ноћ вјештица

Не знам да ли је срећа дала или несрећа, али припадам генерацији која је одрастала у аналогном добу, а стасавала у дигиталном. Хоћу рећи, памтим вријеме кад су се сусрети договарали усмено, вјерујући да ће се друштво или особа појавити на договореном мјесту у договорено вријеме, а опет сам постепено срастао са начином комуникације у којем је пет минута кашњења смртна казна, јер је комуникација перманентна и свеприсутна.

Кад сам био основац, ако кажемо да се налазимо „код фонда“ око седам, то је то — нема бескрајног детаљисања и умарања ситницама. Не желим да постанем тај човјек који романтизује период у коме је провео своје дјетињство, јер свакоме је његово дјетињство најљепши период живота, али да су ствари биле другачије — биле су.

Исто тако, будући да је комуникација била ограничена усљед недостатка мобилних телефона, неријетко се дешавало да неко некоме бане на врата, позвони и упита да ли је тај и тај или та и та ту. И онда, у складу са повратним информацијама, праве се даљи планови за дружење. Данас, у времену хиперинтензивне комуникације, такве ствари су просто незамисливе. Ем су се смањили доласци у госте, јер данас сви, јелте, идемо по ресторанима и постајемо професионални ручачи ручкова, ем и ако неко долази — то се најави мјесец дана раније и потврди осамнаест пута преко позива и порука. Е због тога све ово и пишем.

Свадбе петком су добре јер имаш два дана да дођеш себи. Суботње свадбе су норматив, у то нећемо улазити, а свадбе недјељом, чак и да ти је род најрођенији, незгодне су јер ваља ући у понедјељак из психофизичког минуса. Тако је и мене једна сјајна свадба упропастила у петак, па сам суботу провео опорављајући се физички и ментално, гледајући серије по цијели божији дан, уз брзу храну и бескрајно скроловање по мрежама, док мозак труне и тијело атрофира, допамин се лучи површним валидацијама и осјећајем да радиш нешто корисно.

У једном тренутку, поподне, неко звони на врата. Да ствар буде гора, како је Ноћ вјештица глобални феномен, мени падне на памет да узмем читати Едгара Алана Поа и његовог „Гаврана“, и није прошло ни сат времена — звоно на вратима одјекну кроз стан као атомска бомба у мојој глави. Ко сад у ова доба има мени да звони? Поштари, и ако звоне, звоне у току радног времена и радним данима. Од комшија имам једног пријатеља, јер сам скоро доселио, и није ниједном позвонио од како се знамо, чујемо се телефоном.

Погледам на шпијунку, кад оно гомила клинаца са маскама и испруженом кесом стоји испред врата. На прву нисам знао како да одреагујем; отворио сам врата и збуњено одговорио како немам никакве слаткише у кући (пошто су малољетни, пиво као поклон није опција). Вратио сам се и дао им двадесет марака и извинио се што сам неприпремљен дочекао један тако свечан капиталистички празник. Апсолутно нисам био припремљен за овакву ситуацију, па ми је самим тим било још комичније — и то што сам видио, и како су се они смушено понашали, и то како сам ја реаговао. Да не говорим да сам се нагрувао бијелог лука, тако да је контаминација зрачила два метра око мене. Да сам имао глогов колац, био би спреман да постанем нови Ван Хелсинг.

Многи људи, чак и неки моји пријатељи, су радикални противници овакве вестернизације наше омладине, али ја то заиста не доживљавам тако озбиљно. Морамо прихватити да су клинци данас дио не само наше средине и културе, него и једне глобалне заједнице која путем друштвених мрежа продире у све поре друштва, као вода у бушан чамац. То је незаустављиво, али је санација потенцијалне штете могућа. Уз адекватно васпитање које долази из куће, и минимум квалитета школског система, све се то да поправити.

Ноћ вјештица није чак ни само западна, колико англосаксонска традиција која се у споју са чарима неолибералног капитализма развила у један глобални тренд. Не видим претјерану опасност по душе наше омладине тако што имитирају своје вршњаке; исто тако смо усвојили и рокенрол, и каубојске филмове, и Холивуд, па смо опет презервирали свој идентитет.

Кад је већ тема Ноћ вјештица и фетишизација људских страхова, морам да се присјетим једне приче из села моје мајке, код Кнежева. Наиме, сједило се до касно у ноћ и причале су се страшне приче, како стварне тако и измишљене, али тако и оне стварне обогаћене детаљима које приповједач сам одреди. Од свих присутних, мој рођак, познат по својој колоритној и духовитој природи, имао је испред себе пут од неких пар стотина метара од наше породичне куће до своје. Док се враћао, у једном тренутку је осјетио како је нешто шушнуло у мраку, и под утиском прича које је чуо, помисли да је ријеч о страшној авети или некој утвари, почео је безглаво да трчи према својој кући.

Како је више гледао иза себе, а мање испред себе, тако је мој добри Пикси имао близак сусрет са свињцем који се испријечио на путу према кући, тако да је звекнуо главом директно у зид и завалио се уназад. Срећом, није било већих посљедица нити оштећења, али памтим коментар мог ујака на ту његову авантуру: „Ето, Пикси утече од ђавола, али од свињца није мого утећи.“