Једна врста вука развила је љубав према слатком.
То показују невјероватне фотографије и снимци етиопског вука (како се храни нектаром пламеног љиљана. Први пут је документовано да се ова врста месождера храни нектаром, саопштио је Одсек за биологију Универзитета у Оксфорду.
Врло је могуће да је ово и први пут да је вук дјеловао као полинатор, а можда и први пут да је то случај са било којим великим месождером. Наравно, кажу научници, да би ово откриће било потпуно прихваћено и схваћено, потребно је још истраживања.
Невјероватну и шокантну појаву примијетили су истраживачи Програма заштите етиопских вукова (EWCP). Они су утврдили да поједини вукови посјете и 30 цвјетова пламеног љиљана у једном налету. Осим тога, постоје и докази друштвеног учења, гдје старији вукови уче младе да се хране нектаром.
Када једу нектар пламеног љиљана вукове прекрије полен, који они даље преносе. Ово је први пут да је забиљежено како се неки велики предатор храни нектаром.
"Откриће показује колико тога још можемо да научимо о једном од најугроженијих месождера. Такође, то демонстрира комплексност интеракција између врста које живе у овом дијелу Африке. Овај екстремно јединствен екосистем угрожен је због губитка простора", рекла је у саопштењу др Сандра Лај, главна ауторка студије и истраживачица Одсјека за биологију Универзитета у Оксфорду.
“Први пут сам сазнао за нектар пламеног љиљана када сам видио дјецу овчара са планина Бале како лижу цвјетове. Убрзо сам и сам пробао – нектар је био пријатно сладак. Касније сам примијетио да то исто раде и вукови, знао сам да уживају, да користе овај необичан извор енергије. Одушевљен сам што смо објавили да је ово понашање уобичајено међу етиопским вуковима и што смо испитали његов еколошки значај”, рекао је професор Клаудио Силеро, истраживач Одсека за биологију Универзитета у Оксфорду.
Етиопски вук је најређа дивља врста из породице паса на свијету и најугроженији је месождер у Африци. Живи само на висоравнима Етиопије и има око 500 јединки у 99 чопора. Студија је објављена у журналу Ecology.
Телеграф/Department of Biology Oxford)