Од Светог Саве до данас: Ово је заборављена историја која повезује Србе и Русе

Свети Сава, српски принц и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве, никада није крочио у Русију. Ипак, управо он поставио је прве живе и суштинске темеље руско-српских духовних веза. Почетак те повезаности, према ријечима Милоша Ковића, води нас до једног руског монаха, који се појавио на двору Стефана Немање и који је младог Растка, противно очевим плановима, повео у живот монаха.

Пешић објаснио зашто је прецртао три велика играча

Први монашки постриг Свети Сава прима управо у руском манастиру на Светој Гори — Старом Русику. И то у највећој тајности, док су његови пратиоци спавали. С куле тог манастира Сава симболично одбацује своје световно одјело и преко монаха га шаље назад оцу, у Србију. И та кула и данас постоји, а у капели на њеном врху, коју су осликали српски фрескописци, може се и данас видјети сведочанство међусобног прожимања руске и српске културе и духовности.

„Руски калуђер, ког спомиње и Теодосије, један од Савиних биографа, учествовао је у том великом догађају, у тој тинејџерској побуни која је била важан тренутак у нашој историји. Од Светог Саве до данас можемо да пратимо континуитет који се не може наћи баш код свих народа, чак ни код свих европских. Ријеч је о духовном континуитету, иако је наша историја пуна политичких и државних дисконтинуитета“, истиче Милош Ковић, који је и један од саговорника у документарном филму „Свети Сава. Руска боја на српској застави“ руске ауторке Анжелике Ареткине.

Додик поручио ЕУ: То питање поставите себи, ми смо се престали надати

Овај документарац, премијерно приказан прошлог јануара у Руском дому у Београду, а недавно представљен и публици у Зајечару, снимљен је поводом 850. годишњице рођења Светог Саве, заснован је на житију српског светитеља и обрађује тему вишевековних веза руског и српског народа. Поред Ковића, у њему учествују и глумац Милош Биковић и његов брат, архимандрит Михаило, као и други свештеници Српске православне цркве.

Српски манастир као израз духовне самосвијести

Филмска екипа нас води у древне манастире које је Свети Сава посећивао и у планинску испосницу у којој се молио. Након Русика, Свети Сава одлази у Ватопед, а затим 1198. године оснива манастир Хиландар, као заједничку задужбину са својим оцем Стефаном Немањом. У изворима тог доба стоји изричито да је манастир српски. Према ријечима Милоша Ковића, та одлука свједочи о раној српској самосвијести, која је још у 12. вијеку тражила институционални израз.

Вулин: Дио опозиције се радује мржњи оних који су против Српске

Он наглашава да појам нације у 12. вијеку није био исти као данас, није било националне свијести у модерном схватању, али је постојала јасна и дубока свијест о припадности заједници заснованој на језику, пореклу и заједничком духовном наслијеђу. Према његовим ријечима, то се може описати као „протонационални идентитет“.

„То је осјећање да је судбина једне заједнице везана заједничким језиком, поријеклом и нарочито заједничким предањем, заједничким култовима. Дакле, није вербализовано као 'ми смо Срби', али у то вријеме се пише о 'српском отачаству' и то је у изворима из тог времена врло фреквентна синтагма. Постоји и појам 'отачаствољубац' који Свети Сава користи да би описао свог оца“, објашњава Ковић.

Да ли ће нам требати кишобран? Ево какво нас вријеме очекује сутра

Према његовим ријечима, Свети Сава је желио више од самосталне државе — он је радио на успостављању духовне аутономије. Српска аутокефалија, успостављена 1219. године, била је кључни тренутак у потврђивању српске духовне самобитности. На том простору, гдје су дотад владали грчки и латински, Свети Сава уздиже српскословенски као пуноправни литургијски и државни језик.

Духовна цјелина унутар православља

Милош Ковић додаје да Свети Сава није само утемељио цркву већ и језик и културну свијест Срба, а то је било важно и за успостављање контаката с Русима, који су дијелили сличан културни и верски оквир.

Пријема његовим ријечима, иако политички односи у средњем веку често варирају, у православном свијету је постојала свијест о духовној цјеловитости.

„Вијековима после Ћирила и Методија у духу различитог тока наших историја мијењају се језици. Из првобитног старословенског, језика македонских Словена који су Ћирило и Методије узели као основу својих превода светих списа на словенски језик, добијају се деривати, односно редакције. Тако се добија српско-словенски, бугарско-словенски, руско-словенски. Међутим, ти људи имају свијест о заједничком пореклу и вјери. У вријеме када се односи с Римом и Западом хладе и ломе, између православних народа та блискост остаје“, објашњава историчар.

Пад српске средњовековне државе довео је до егзодуса образованих Срба и припадника других балканских народа широм хришћанског свијета. Многи од њих отишли су у Русију, а то је био почетак ширења култова српских светитеља у Русији прије Ивана Грозног.

Преминуо власник “Центрума”

Српски игумани и епископи, како прича Милош Ковић, долазили су у Русију у потрази за помоћи, а тамо су били дочекани с братском отвореношћу. Неки су остали и Русији, постали епископи, па чак и заменици патријарха. Уз српске избјеглице у Русији је доспела и духовна баштина, а многи учени Срби радили су на утврђивању култова српских, али и руских светитеља код Руса.

Поред духовне, у Русију је стигла и правна баштина, каже Милош Ковић, посебно истичући значај Номоканона Светог Саве, познатог као „Крмчија“.

„То је правни зборник који уређује не само црквени, него и породични и јавни живот. И он вијековима живи у руском царству“, подсјећа Ковић.

Скандал на мечу Србија - Словенија који је промакао свима

Култ српских светитеља у Русији нагло је ојачао с Иваном Грозним, који је много полагао на своје српско поријекло и рођачке везе с Јакшићима, преко своје баке Ане која је снажно утицала на њега.

Према његовој наредби, Архангелски сабор у московском Кремљу, који је изграђен по наређењу његовог оца Василија Трећег, обновљен је и украшен фрескама руских светитеља, међу којима су се нашла и четири странца. Уз Михаила Првог Палеолога, обновитеља Византијског царства, међу њима су били Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар.

„Њих тројица су у Русији веома поштовани и поред домаћих руских светитеља, што потврђује њихов велики утицај на православни свијет и руски народ“, истиче Милош Ковић.

Иван Грозни је, такође, наредио да се за њега напише огромна хроника цијелог свијета, летописни свод, у којем је посебна пажња посвећена Светом Сави и Косовском боју. У Русију је донето и једно од раних житија Светог Саве, које је написао монах Теодосије у 13. веку. Тадашња руска држава га је добила преко монаха Исаије око 1517. године.

Када је ријеч о руским светитељима, улогу коју међу Србима има Свети Сава, међу Русима је добио Сергеј Радоњешки. Оба светитеља су, како истиче наш саговорник, били фигуре које обликују национални идентитет не само у духовном, него и у културно-националном смислу.

Пожар букнуо у ресторану: Петоро повријеђених

„Оба светитеља припадају ономе што савремена наука зове 'завјетне нације'. Према професору Ентонију Смиту, Срби и Руси су народи који у средњем вијеку вјерују да су дали завет Богу — да ће остати у правој вери, а заузврат ће Бог бринути о њима. Тиме се идентитет народа не заснива само на поријеклу, него прије свега на вјери и предању“, објашњава Ковић.

Од 16. вијека руски утицај у српским манастирима постаје све видљивији. Доносе се руске књиге, иконе, светињe, а у 17. веку то постаје систематски процес — са сваком мисијом српски монаси доносе у коферима духовно благо.

„Његош се враћао из Русије с пуним коферима књига. Без тог утицаја, тешко да можемо разумети 'Горски вијенац' или 'Лучу микрокозму', а поготово 'Лажног цара Шћепана Малог'. Не заборавимо да је Његош био православни митрополит. То су везе које ми данас откривамо после вијекова, не само секуларизма него и борбеног атеизма кроз које су прошли и Руси, и Срби“, напомиње Ковић.

Духовни контакт као израз идентитета

Да ли је Свети Сава зачетник српско-руских веза или само једна карика у дугом ланцу? Ковић подсјећа да су ти односи вјероватно постојали и прије њега — у народној свијести, у коријенима словенске писмености, у заједничком предању мисије Ћирила и Методија.

„Али с њим добијамо кључни моменат. Везе се рађају у духу. Идентитет није само питање крви и тла, већ прије свега питање духовности, питање завета. Свети Сава је изабрао пут ка спасењу — и тим избором отворио врата везе која и данас траје“, истиче Ковић.

Ево колико зарађују берачи купина

Данас, како истиче Милош Ковић, односи српске и руске цркве и народа поново јачају и препознају се у свјетлу вијековних веза које је започео Свети Сава.

„Данас смо у фази откривања и одговарања на питање ко смо. Када одговоримо на то питање, и те српско-руске везе ће ојачати. После распада Совјетског Савеза и Југославије, односно пројеката реалног социјализма и самоуправног социјализма у 20. веку, ми се сада на неки начин враћамо на 18. и 19. вијек, па и на старије епохе. Наравно, ми живимо у 21. вијеку, али прошлост не пролази, ништа није готово или завршено. Да ли је случајност то што је управо Русија толико помогла у завршетку Храма Светог Саве на Врачару? Да ли је случајност што је Свети Сава примио монашки постриг баш у Старом Русику? За некога је то случајност, за некога случајности – нема“, закључује Милош Ковић.

(Спутњик)