Да живот пише романе, а судбина понекад има чудне путеве, доказ су Канађанка Кетрин Петчет (34) и Србин Владимир Мишић (36), који су се 7. марта вјенчали у цркви Светог Спаса у Призрену.
Кетрин се претходно, због љубави према Владимиру, али и због поштовања према нашој вјери, култури и традицији, крстила и преузела име Милица, по легендарној светитељки и супрузи српског кнеза Лазара.
Њихова љубавна прича наликује на роман са пуно заплета, а они су за "Курир" испричали како су се упознали и како је све почело.
"Имао сам непуних пет година када сам се са родитељима преселио у Канаду, а први поновни сусрет са нашом земљом је био двије године касније. Памтим и дан - уторак, 26.децембар 1995. Имао сам седам година и са мајком сам долазио у земљу коју сам већ заборавио. Свидјело ми се што свуда чујем српски језик. Сјели смо у кола, а када смо дошли до Газеле одједном је све постало познато - Главна жељезничка станица, Немањина, Трг Републике... Неки чудан осјећај. Све се искристалисало. Долазимо у улицу гдје је бака живјела и одједном је, све што је било закључано, прекривено паучином, на граници да буде избрисано заувијек, нагло отргнуто од заборава. У мојој свијести се нагло створила веза између онога гдје сам рођен, шта сам ја, ко сам ја, и одатле је кренуло незасито истраживање о себи, породици, отаџбини...", прича Владимир.
Љубав према Србији подстрекивали су и родитељи који никада нису имали намјеру да се врате у Србији, али, парадокасално, жељу за повратком у домовину усадили су једином сину који је знао да ће се у Србију вратити кад-тад.
Владимир је уписао грађевинарство 2009. на Универзитету у Виндзору, а на истом факултету Кетрин је студирала психологију.
"Били смо комшије у студентском дому. Почели смо да се дружимо. Његови другари су га охрабривали да ме 'мува'. Међутим, Владимира је то увриједило, пошто сам тада била у вези. Обраћао ми се у шали са 'госпођо Кети' како би свима нагласио да сам заузета и да нема никакве претензије према мени", прича за "Курир" Кетрин са осмијехом.
Она је присуствовала Владимировом дипломирању. Поклонила му је налив-перо на којем је било угравирано његово име.
Владимир га чува и дан данас. Убрзо потом, 2013, упркос притајеној привлачности, Владимир се враћа у Србију, у намјери да овдје нађе посао и ожени се Српкињом. Али, судбина је имала друге планове...
Другови са студија су наредних 10 година наставили да се дописују, а онда је прошле године Кетрин, након отказа и раскида везе, али и због генералног незадовољства животом у Канади, ријешила да се пресели у Србију.
Јавила се Владимиру. Интензивно су се дописивали, а онда су у децембру схватили да једва чекају да се виде.
Љубав према Србији
"У Србију сам слетјела 27. јануара ове године и, без било каквог претјеривања, када су точкови авиона додирнули тло, осјећала сам се као да сам слетјела кући. Осјетила сам носталгију за земљом у којој никада нисам била - осјећај је био неописив", каже Кетрин која је са Владимиром обилазила цијелу Србију.
Упознавала се са српским градовима, историјом. Заједно са нашим људима је пила ракију и певала омиљене српске пјесме "Видован" и "Весели се српски роде". Јако ју је заинтересовала Милица Хребељановић.
"Она је била врсан писац и изузетан дипломата, узорна православна хришћанка, одана супруга и изузетна мајка. Узор ми је Српкиње каква бих жељела да будем. Вјенчање је било у цркви Светог Спаса у Призрену, гдје је крштен Владимиров дјед и многи његови преци. Церемонија је била скромна, присуствовали само само ми, отац Јован и два свједока. Размијенили смо једноставно прстење од сребра. Хаљину сам купила у малом предузећу у Рашки. Ципеле су произведене у Србији, а вео купљен у Призрену", прича она.
Овај пар, весело и оптимистично, гледа у будућност. Кетрин учи српски језик, мајстор је у прављењу гулаша, а ускоро планирају и грађанско вјенчање.
У Србији боља храна
Кетрин каже да јој нимало не недостаје живот у Канади гдје су трошкови живота "постали потпуно неразумни".
"Кирије су се удвостручиле. Стандард средње класе је толико пао да једна закаснила плата може довести до банкрота. Већина људи мора да ради више послова са скраћеним радним временом, јер се онај са пуним радним временом све теже проналази. Са друге стране, јавни превоз у Србији је далеко бољи него било гдје у Канади. Храна овдје има свјежији укус и мање је генетски модификована. У јужној Србији ваздух је чистији од било ког удаљеног подручја Канаде, а сазвјежђа на ноћном небу су нестварна. Главна ствар на коју морам да се навикнем овдје је да обучем папуче чим дођем у стан", са осмијехом прича.
