Неколико студија је открило да је и људима и мајмунима лакше да науче да се плаше еволутивно пријетећих ствари него ствари које нису пријетње. Напримјер, истраживање "Арнеа Охмана" с Института Каролинска у Шведској показало је да можете научити људе да повезују електрични удар са фотографијама змија и паука или фотографијама цвијећа и гљива – али ефект са змијама и пауцима траје много дуже.
Слично истраживање Сузан Минеке показује да се мајмуни који се узгајају у лабораторији не плаше змија, али ће научити да се боје змија много лакше него цвијећа или зечева. Аутори документа "Current Directions in Psychological Science" проучавали су како бебе и мала дјеца реагују на застрашујуће предмете, пише Ona.rs.
У једном сету експеримената показали су бебама од 7 мјесеци два видеоснимка један поред другог - један са змијом и један са нечим што није пријетња, као што је слон.
У исто вријеме, истраживачи су у позадини пуштали уплашени или срећни глас. Бебе су проводиле више времена гледајући видеоснимке змија док су слушале уплашене гласове, али саме нису показивале знакове страха.
Друго истраживање, гдје су змије и бебе стављене у исту просторију, доказало је да не постоји урођени страх од ових животиња.
- Бебе, чак и у најранијем узрасту, јако су добре у праћењу покрета очију и емоционалних експресија на лицу одрасле особе која брине о њима. Ако нешто ново, другачије или чудно крене да се дешава, беба ће прво погледати у родитеља/старатеља, да процијени да ли је то нешто од чега треба да се плаши. И у том дјелићу секунде, ако родитељ покаже страх - дијете ће реаговати исто.
Једини природно урођени страх са којим се рађамо је страх од прејаке свјетлости и губитка тла под ногама, све друго нам се преноси кроз примарну и секундарну социјализацију.
