"Имам један диван вунени прслук моје баке и са уживањем га у овим зимским данима носим. Иначе, обичај је у источној Србији код Влаха да се одјећа намјењује..." " Од неких покојника гардероба ми је чак и успомена где ме радује, сећа, евоцира..." "Ја од покојника нисам носио ништа, гледао сам да избацим и заборавим те муке..."
"Моја мајка је била здрава и све је то била лепа гардероба из Холандије што је моја сестра доносила па што да не узмем..." "Све то у кесу па у контејнер" "Не знам, мени не би било пријатно", само су неки од одговора Мајданпечана на питање шта би требало радити са одјећом и личним стварима покојника.
На ту тему у емисији 150 минута ТВ Прве говорио је етнолог и антрополог Александар Репајџић.
"Све зависи од краја до краја, у српској култури и народној религији сама одјећа има јако магијско дејство, кошуља која се дарује па одјећа за дете која се дарује и све остало јесу у нашој култури магијски ритуали. Сама одјећа у разним културама се дарује, на примјер, у влашкој на на 40 дана дарује се покојникова одјећа а сам тај који је примио одјећу представља самог покојника на помани односно даћи. Тога нема, на примјер, у српској култури.
"А на влашкој даћи од пола године и на годину дана дарује се нова одјећа и купује се специјално за ту прилику. Такође, одјећа у народној религији и код Срба и код Влаха има магијски аспект и није добро сахранити туђу одјећу с покојником јер се вјерује да ће та особа чија је одјећа бити завезана или ће бити болешљив...", каже Репајџић, преноси "Курир".
Углавном, одјећа се данас користи, то је дио успомене и колективног сјећања на нашу драгу особу и наравно да не може да утиче на нас, ако премине нека бака па то користе унуци и унуке...
Шта радити с одјећом покојника
"Или да се поклони или носите... Данас се гардероба купује на килограме и ми смо дио потрошачке западне културе а некад то није било тако. Некад сте имали два комада одјеће, једну за вашар а другу радну и одјећа је морала да се користи. Не може вам одјећа ништа, то је аутосугестивно, то је од човјека до човјека. Никоме не може одјећа да науди", сматра етнолог.
А ципеле?
Људи би носили гардеробу али не и ципеле. Тога нема у српској култури шта се ради с опанцима и ципелама а из хигијенских разлога људи не би носили а и свко има различито газиште.
Ципеле као ципеле у погребним обичајима имају велику улогу посебно код Влаха јер се погребним покровом оне не покривају да би покојник могао да хода на оном свијету...
Коме поклонити
Нема везе, то је произвољно, а ја бих то поклонио неком из своје ближе околине ко је био близак с покојником, цијенио га или најближој родбини. Случај у нашој култури јесте и да се ником не даје него се чува годинама јер и на тај начин и даље вјерујемо да је он ту и да је душа везана за неки предмет, а то су анимистичка вјеровања која су хришћанизована.
Као кад неко не дира нечију собу у којој је неко проводио највише времена. Тога има и у западној култури, то видите у филмовима, није то нешто што је везано само за нас... Људи се другачије боре са тугом.
А кревет?
Ако је неко дуго боловао и кревет се баца али то је индивидуално...
И комад намјештаја на којем је неко преминуо и друге личне ствари а накит углавном остаје, нико се не одриче накита...
Уљепшавање покојника на Западу је уносан бизнис
Уљепшавање покојника на Западу је уносан бизнис и може да кошта и до 3.000 евра.
Породице су то досад код нас углавном саме организовале а данас се наводно унајмљују и професионални шминкери али једна од њих каже да то досад није чула нити јој је икад неко то тражио а и не зна ни да ли би то урадила.
.webp)
