Рудан је свом блогу открила да болује од рака, а њене ријечи вам преносимо у цјелости.

-Драге моје, драги моји!

Хиљаду пута сам замишљала тренутак, писци имају бујну машту, како ће то изгледати кад ти приђе доктор, без осмијеха у очима и каже… Хоћу ли пасти у несвијест? Избезумити се? Почети да плачем? Питати зашто ја?

Не бацајте љуске од васкршњих јаја, могу се искористити

Животни вијек се продужио, још сам млада, не, не, не, зашто ја? Јеботе! Ништа од тога нисам доживјела. Ухватило ме смијех кад сам вид‌јела забринуте љекаре ријечког КБЦ-а, како су се само брзо окупили око мене. Осјетила сам да ми некако желе олакшати муку коју нисам осјећала.

У седамдесет и петој сам, многи моји вршњаци немају рак, здрави су, у пуној форми, а ја, а ја… Чак не вјерујем да треба мислити добро па ће све бити добро, не замарам се тиме.

Шта ме је одушевило ових дана, зашто сам срећна? Преко ноћи сам сазнала колико мој супруг и ја имамо пријатеља, правих пријатеља, феноменалних људи. Моја пријатељица из д‌јетињства ми је обећала да ће ми организовати погреб, мој ће пепео, иако је то законом забрањено, бацити у море на нама најдражој плажи у Мошћеничкој Драги, пише Блиц.

Састали се Васкрс и Ђурђевдан: Умјерено са храном током празника

Рекла сам јој, зна она то добро, у Драги увијек пуше, југо, бура, маестрал… “Јеботе, немој ме појести.” Њен проблем, сваки чин носи са собом одређену дозу ризика.

Данас престајем да пишем блог јер ћу се посветити лијечењу и написати књигу о томе. Кад аутор књиге пише о фазама свога умирања то се чита као лудо. Додуше, те књиге имају смисла кад аутор или ауторка умру, све друго није напето. Нажалост, не могу вам рећи хоћу ли умријети, сигурна сам да шансе постоје.

Јасно ми је одавно да смо сви смртни па се не оптерећујем смрћу ни “борбом” ни вјером у хепиенд. Ја не знам је ли данас и овд‌је хепиенд живот или смрт па ми моја прича лакше пада.

Јањуш запросио Анели

А сад захвалнице. Нећу набрајати имена љекара и љекарки који су ми дали дијагнозу, не, ништа није упитно. Налази су јасни, доктори одлични. Дакле, хвала једном познатом, ријечком доктору који ме хитно послао у Ријечку болницу. Хвала мом одабраном љекару који ми је годинама пријатељ. Хвала професору из болнице Меркур који ми је забранио да му спомињем име.

– За милога бога, немојте ме спомињати. Кад људи чују да сам оперисао Ведрану Рудан сви ће ми доћи на врата и уручити ми своју јетру – Лик је свјетски.

Хвала оном лудом лику са Јордановца који је фантастичан љекар и носи красне џемпере. Кашмир, претпостављам.

Супер је и мој кардиолог из Ријечке болнице Сушак. Он познаје моје срце па сам га питала хоће ли издржати операцију. Рекао је да хоће. “Ако умрем на операцији ви ћете ми платити погребне трошкове.” “Само ако то буде од срца. За остало не одговарам па ћете погреб платити сами.”

Понос Југославије који је мистериозно нестао у “Ђавољем мору”

Радиохирургија, болница у Светој Нед‌јељи, је лудило. Екипа је феноменална, од шефа до свих могућих специјалиста, специјалисткиња, сестара, инжењера, техничара… Апарати су најбоље што постоји на свијету или ја бар у то вјерујем. Лежати на њиховим апаратима опушта ма колико то невјероватно звучало.

За оне који ме не воле и мисле да сам се огребала бесплатно за било који преглед желим рећи, нисам. Платила сам. Моја параноја. Зашто мислим да ме људи не воле? Зашто мислим да је много злобника? То је јаче од мене иако број вас који ме пратите говори да сам вољена. Усрећујете ме већ годинама и хвала вам на томе. Ви сте моја трајна инспирација и огромна радост.

Да, пријатељица из Сплита ми је рекла да ми у овој фрци највише може помоћи Свети Анте. “Иди у Падову, али у цркву, немој скренути у оближњи аутлет. Од вечерас ћу се молити за тебе.” Хвала, цуро, али ме још увијек више привлачи аутлет него Свети Анте. Жао ми је.

Не знам знате ли ишта о издавачима. Још је Хемингвеј пљувао по њима. Мој београдски издавач Лагуна, прецизније власник Дејан Папић, према мени се понио тако да ме гануо до суза. Нека ми опрости што сам га стрпала у кош са свим мојим многобројним издавачима којима је све људско страно.

Трагичне вијести из Албаније: Пронађено тијело другог дјетета

И то би било то. Не жалите ме. Смрт или близина смрти је посебан доживљај. Опушта. Говори ти шта је битно и поручује да је живот лијеп. И јесте лијеп и кад ти смрт закуца на врата.

Нека куца, још увијек сам овд‌је и уживам у животу као никад.

До читања, гледања, слушања… Поновићу. Драге моје читатељке, драги моји читатељи. Годинама мој живот чините љепшим, дајете му смисао, без писања не могу живети.

Поздрав од срца и из срца – написала је Рудан.

Пратите нас и путем Вибера