Емилиа Јовић, ученица другог разреда градишке Гимназије, рођена је у Јапану, тамо је завршила основну школу, течно говори јапански, али и кинески језик, а како је рекла у разговору за “Независне новине” – учи и корејски.
Кроз осмијех говори да су јој јапански и кинески можда и лакши од српског језика.
“За разлику од јапанског, који има три писма, кинески има једно, али много теже за писање и изговарање. Када сам упознала основе, једноставно нисам могла да се зауставим јер је непрестано био занимљив и нов за истраживање. Кинеско писмо броји хиљаде знакова, тако да учење може да траје годинама и да је стално забавно. Сад су ми кинески и јапански лакши од српског, јер кад читате карактере они су сликовити и могу да имају више значења. У српском језику морате да прочитате читав пасус да бисте разумјели једно значење. Много је занимљиво кроз језик научити и културу и историју, која је веома дуга и увијек инспиративна”, прича Емилиа.
О њеном одличном знању кинеског језика свједочи друго мјесто у Европи и шесто мјесто у свијету на Олимпијади из кинеског језика за стране ученике, која је прошле године одржана у октобру, а за те успјехе је недавно награђена и плакетом “Свети Стефан” која јој је уручена поводом Дана Републике, 9. јануара.
“Плакета ‘Свети Стефан’ ми много значи јер је овај светитељ и заштитник моје породице”, каже Емилиа, која је захвалила предсједнику Републике Српске Милораду Додику и свима који су учествовали у припреми и додјели награда.
“Веома сам захвална и својој школи Гимназија Градишка која ученике увијек подржава кад је ријеч о такмичењима у нашој земљи, али и ван ње”, додала је Емилиа.
Истиче да су обавезе биле дио њеног и сестриног одрастања у Јапану, јер су Јапанци дисциплиновани и марљиви.
“За мене није ништа тешко или немогуће, само треба доста времена, рада, труда, стрпљења и воље. Корејски је посебан, можда и њега једног дана савладам. У Јапану се доста времена проводи у школи, учење и спорт су примарни, али сам и поред тога учила и свирање клавира, тако да је увијек ужурбано и весело. Када сам се доселила у Градишку, имала сам прилику да све што сам научила у Јапану добро искористим и овдје, и веома сам срећна што сам имала прилику да живим тамо. Овдје су ствари много другачије, школа краће траје, а распусти су много дужи. Покушавам да увијек будем заузета и да се бавим стварима које су ми занимљиве, а то је да читам и учим о култури и историји мојих предака”, каже Емилиа.
Истиче да је посебно искуство било учествовати и такмичити се на 16. Свјетској олимпијади из кинеског језика за средњошколце у Кини.
“Такмичење је одржано у три велика кинеска града: Пекингу, Далију и Кунмингу, а учествовало је 110 средњошколаца из 93 земље свијета. Такмичење је трајало три седмице и састојало се од неколико такмичарских дисциплина попут тестова у познавању кинеског језика и граматике, културе, историје и географије. Након тога смо имали отворену бесједу пред професорима са престижних факултета и института, који су нас оцјењивали. Такође, у такмичење је улазила једна изведба у трајању од три минута која се могла састојати од кинеског плеса, пјевања, свирања кинеског инструмента или рецитације”, присјећа се она.
Додаје да се након тог круга пласирала у првих 30 најбољих у свијету, након чега су поново тестирани.
“Добијали смо кратке задатке директно пред жиријем. Ту сам се пласирала у најбољих 10 средњошколаца у свијету и освојила друго мјесто у Европи те шесто у свијету. С овим резултатом кинеска Влада ми је понудила бесплатно школовање на било ком универзитету у Кини ако након завршеног средњошколског образовања одлучим да студирам тамо”, каже Емилиа.
Истиче да и њена млађа сестра, Ласта Софија, воли кинески језик и да у кући када не желе да их други разумију причају управо овим језиком.
“Моја млађа сестра је прво пропјевала кинески, па тек онда пропричала. Кроз музику и плес смо савладале прве кораке у кинеском језику. Касније смо кренуле да учимо и писмо, али сам се ја више посветила учењу кинеског језика, што ме и довело до остварења ових резултата”, објашњава Емилиа и кроз осмијех додаје да је, осим страних језика, занимају и математика и физика, што је помало необично за нашу средину.
Драгомирка Јовић, мајка талентованих Емилије и Ласте Софије, каже за “Независне новине” да њене кћерке, иако су сестре, показују различита интересовања, а да је на родитељима да препознају те скривене дјечје бисерчиће и његују их.
“Оно што је велика сличност је то што су позитивне, активне, насмијане, срећне и увијек спремне на неке нове изазове, било да је ријеч о учењу, дружењу, путовању или некој њиховој тачки интересовања. Довољно је да се покрену, а кад крену – онда не стају. Млађа кћерка тренира карате, чита доста књига, али и поред ових филозофских дисциплина, како их ми називамо, она прави сама себи кореографију и плеше. Највише воли Ј-поп, К-поп и Ц-поп. Кроз музику учи и језик. Оно што је мени као родитељу најважније је да су дјеца здрава и срећна, а остало могу да постигну радом и дисциплином”, рекла је Јовићева.
