Основна школа “Алекса Шантић” у Бањалуци једногласно је донијела одлуку да ове школске године Светосавску награду додијели Наташи Дедић, ученици деветог разреда, која је током цијелог школовања пролазила одличним успјехом, али је поред учења и школских обавеза имала још једну борбу, можда и ону најтежу, а то је борба за здравље.
Светлана Радусин, директорица ове образовне установе, каже да је Наташа Дедић дијете за примјер, као и одлична ученица све вријеме и поред свих здравствених потешкоћа кроз које је прошла.
“Она је након четвртог разреда више времена провела на лијечењу у ‘Зотовићу’ него у школи, али није попустила са образовањем, имала је и асистента који јој је помагао. Правили смо и посебне столице за Наташу, мостиће на степеницама, цијела је школа инклузивно обојена и наши мајстори и столари су уклањали баријере. Сви смо уз Наташу били и она нам је то својим одличним владањем и успјехом и вратила”, каже Радусинова.
Додаје да је Наташа успјела и уз тешку и ријетку болест да остане примјерно, дисциплиновано, одлично и вољено дијете.
“Она је за класу јача од других и са правом је добитница Светосавске награде, која се не додјељује само одличним ученицима, већ и дјеци која су племенита и која су у неком моменту показала нешто вансеријско”, рекла је Радусинова.
Да јој је велика част бити добитницом Светосавске награде потврдила је у разговору за “Независне новине” Наташа Дедић и додала да је ова награда круна и признање за њену борбу, као и њене породице са ријетком аутоимуном болешћу Дерматомиозитис алиа, која узрокује хроничну упалу и слабост мишића од које она једина болује у Републици Српској.
“Све се промијенило током четвртог разреда основне школе, када сам од здравог дјетета, које је тренирало два спорта, дошла у ситуацију да не могу да ходам. Била сам у инвалидским колицима, изазов је био и лећи на бок у кревету, самостално устати, сваки корак био је болан и нисам се могла самостално попети ни уз степенице. Зато ми много значи ова награда, јер ми је и додатни вјетар у леђа за моје даље школовање, а највјероватније је да ћу уписати језичку Гимназију”, прича Наташа кроз осмијех и напомиње да је њена свакодневица поред одласка у школу и одлазак у Институт за физикалну медицину и рехабилитацију “Др Мирослав Зотовић”, гдје проводи велики дио свог времена на физикалним терапијама.
“Било је потребно више времена да се тачно установи моје обољење, дерматомиозитис, све док нисам отишла на преглед код докторице Барбаре, реуматолога, која је установила тачну дијагнозу. Лијечење је било мукотрпно, били су ми ослабили и мишићи врата, нисам могла ни да гутам, ни да причам, било је тренутака када су ме једва разумјели шта говорим, и за све ми је била потребна помоћ. Имала сам и пар падова, што је изазвало велики страх код мене, па је мајка морала стално да ми помаже”, присјећа се Наташа.
Додаје да је њен опоравак успорила и упала плућа и то баш када је кренула у пети разред.
“То ме баш покосило, изгубила сам седам килограма, нисам могла ни да једем, ни да пијем, замало сам завршила на респиратору и ту сам назадовала што се тиче моје аутоимуне болести, јер сам стално лежала и нисам више могла да се крећем. Након упале плућа, кренула је и корона, па је и то успорило моје лијечење, јер нисам могла ићи у ‘Зотовић’. Била сам стално код куће, а у априлу 2020. сам поново добила упалу плућа, мада није била тако јака као прошла и брже сам се од ње опоравила”, присјећа се Наташа.
Додаје да је због природе болести отежано и другачије ходала, али да сада може рећи да јој се ход поправио иако није као прије.
“Мени су и шаке биле слабе, нисам могла да пишем, али сам читала доста, а и мајка ми је помагала у свему, тако да сам покушавала да одржим напредак и темпо у школи, да не посустајем и да ме болест не сломи ни ментално и да наставим као да ништа није ни било”, прича Наташа.
Напомиње да јој много значи што су сви у школи имали разумијевања за њено стање, јер су поставили и рампе које су јој олакшавале кретање, а имала је и специјалну столицу.
“Видјела сам колико им је свима стало да наставим са школовањем као да се ништа није промијенило и да се осјећам као и прије болести. То ми је дало снаге и елана да учим и да школа не испашта због здравственог стања. Много сам захвална свима у школи, али посебно мојој породици која ми је највећа подршка”, каже Наташа.
Вршњацима који се боре са сличним или неким другим здравственим проблемима млада Наташа поручује да никада не посустају.
“Битно је не изгубити наду, наставити се борити и имати вјеру у себе. Само се треба трудити и зацртати циљ којем теже и не дозволити негативним мислима да превладају. Ја сам током наставе имала и асистента у настави, читав пети разред, па све до деветог, али сам одлучила да ми више помоћ није потребна и да могу сама. Ја желим да се осамосталим, ојачали су ми мишићи, и трудом се заиста може све”, додаје Наташа кроз осмијех.
