Добро познати воденичар из Прибоја код Лопара Анђелко Делић дух и срце своје воденице донио је и у Семберију. На сајму туризма и гастрокултуре његов штанд привукао је највише пажње. Мириси свјеже направљене проје и домаћег хљеба од хељде, пшенице и ражи, мамили су пролазнике.
Осим оних изложених, у његовој воденици могу се наћи бројне врсте брашна по ком је препознатљив, а по које у воденицу наврате грађани из цијеле Републике Српске и региона.Све што се на овом мјесту може наћи узгојено је у подмајевичком крају гдје Анђелко са својим синовима сије на 30 хектара земље кукуруз и пшеницу.
„Ове експонате што видите овдје на столу, то сам ја мојим рукама правио. То сам украо ја од моје покојне мајке искуство, то ми је она или подарила или сам украо, свеједно. Тако да знам ја направити и проју и пшенични хљеб и самљети лијепо брашно. Јер, ја сам шеста генерација воденичара у фамилији. Моји синови су седма генерација и зато што смо продужили ту традицију, општинска управа у Лопара ме предложила за награду Капетан Миша Анастасијевић зато што сам човјек који је сачувао традицију и обновио воденицу. И у ствари, да се мало похвалим, обновио сам четири воденице туђе и моју пету сам направио“, каже нам : Анђелко Делић, воденичар из Прибоја
Анђелко осим што на овај начин његује традицију и стару културну баштину подмајевичког краја, домаћин је који увијек са широким осмијехом дочека своје госте који желе да пробају здраво и домаће брашно али и све специјалитете направљене које он прави. Многи у његову воденицу која се налази на пола пута од Бијељине до Тузле, сврате само да одморе душу и разбистре мисли уз жубор воде.
„Сви наши велики умјетници и писци су, ако су видјели воденицу, у своје књижевно дјело ставили су млин. И Иво Андрић и Бранко Ћопић и многи други су то урадили, па треба то поштовати. Те наше учене главе су ставиле у романе и књиге, па зашто и ми обични грађани не би то обновили, ставили у ред јер кад дођу дјеца код воденице да се лијепо поиграју, да виде то како је некад било. Ја сам овдје на штанд донио наћве или текне са иконом Пресвете Богородице гдје је умјетник из тог времена, не знам који је, приказао мајку Богородицу и Исуса и Исус држи корпицу и вади хљеб и дијели. Тако да је те наћве правио покојни Неђо Калавра из Лопара, он је умро и остало је његово дјело а умјетници из Одигитрије урадили су ми реплику те иконе и нигдје се ја не одвајам од наћви и од ове иконе јер то је духовно и свето дјело“, прича нам Делић.
Обична вода, со и мало герме једноставни су састојци потребни за домаћи хљеб и проју. Битно је знати подесити ватру, прича воденичар Анђелко. У воденици, каже, љубоморно чува стари фијакер шпорет који још назива и циганчар, а гдје све то и припрема. За себе каже да је причљив, радознао и воли чути животне приче својих гостију. И можда се и они, управо због тога, на ово мјесто враћају када год им се укаже прилика за то. А на воденици Анђелка Делића увијек их дочека топла људска рука, искрен осмијех и домаћа проја, уштипци, риба и загарантовано добра енергија и атмосфера.
