Колико је тиха данашња генерација?

Управо то је учинила јужнокорејска ауторка Бек Сехи у књизи Не живи ми се, али ми се једе такпоки, бестселеру који је освојио милионе читалаца од Сеула до Њујорка, и који сада коначно стиже и пред домаћу публику.

На граници између мемоара, дневника и транскрипта психотерапије, ова књига прати разговоре ауторке са психијатром током десет сесија. Сурово искрено, али непретенциозно, Бек Сехи износи свакодневну борбу с дистимијом – хроничним обликом депресије – док истовремено води наизглед функционалан, па чак и успјешан живот.

Познати детаљи драме: Младић (19) завршио пет метара испод земље током ископавања канализације

Управо је та дисонанца оно што ову књигу чини блиском генерацијама које су научене да се смјеше и кад их боли. Њен наслов, готово парадоксалан, савршено осликава унутрашњу подјељеност: жељу да се живи и истовремену потребу да се престане постојати. Да се буде невидљив, а ипак виђен. Да се буде ту, али без притиска да се све мора поправити.

Не живи ми се, али ми се једе такпоки није уобичајен приручник за самопомоћ. То је тиха, интимна исповјест која не нуди рјешења, већ разумијевање.

Реченице из ове књиге вас не питају „Зашто се тако осјећате“, већ вам пружају простор да будете управо такви какви јесте – уморни, збуњени, али и жељни да поједете нешто топло, познато, утјешно.

Ово је књига за све који су макар једном у животу рекли „добро сам“, а нису били. За све који ћуте јер не желе да буду терет. За све који се боре у тишини.

Повукао се Ник Кирјос

Књига је доступна у књижарама Вулкан и на сајту вулкани.рс. Препознајте се. Осјетите олакшање. Нисте сами.

У друштву које не прашта слабост, признати да вам није добро већ је чин храбрости. А записати то, оголити се пред свијетом, и то без патетике – то је права револуција. Управо то је учинила јужнокорејска ауторка Бек Сехи у књизи Не живи ми се, али ми се једе такпоки, бестселеру који је освојио милионе читалаца од Сеула до Њујорка, и који сада коначно стиже и пред домаћу публику.

На граници између мемоара, дневника и транскрипта психотерапије, ова књига прати разговоре ауторке са психијатром током десет сесија. Сурово искрено, али непретенциозно, Бек Сехи износи свакодневну борбу с дистимијом – хроничним обликом депресије – док истовремено води наизглед функционалан, па чак и успјешан живот.

Управо је та дисонанца оно што ову књигу чини блиском генерацијама које су научене да се смјеше и кад их боли. Њен наслов, готово парадоксалан, савршено осликава унутрашњу подјељеност: жељу да се живи и истовремену потребу да се престане постојати.

Мјештани и даље у шоку: Испливали подаци о нападу на полицајца мачетом

Да се буде невидљив, а ипак виђен. Да се буде ту, али без притиска да се све мора поправити.

Не живи ми се, али ми се једе такпоки није уобичајен приручник за самопомоћ. То је тиха, интимна исповјест која не нуди рјешења, већ разумијевање. Реченице из ове књиге вас не питају „Зашто се тако осјећате“, већ вам пружају простор да будете управо такви какви јесте – уморни, збуњени, али и жељни да поједете нешто топло, познато, утешно.

Ово је књига за све који су макар једном у животу рекли „добро сам“, а нису били. За све који ћуте јер не желе да буду терет. За све који се боре у тишини.

Књига је доступна у књижарама Вулкан и на сајту вулкани.рс. Препознајте се. Осјетите олакшање. Нисте сами.