Српска православна црква 16. новембра обиљежава Ђурђиц - Обновљење храма Светог великомученика Георгија. У питању је једна од најчешћих слава српских породица и градска слава Новог Сада и Бора.
Свети Георгије је веома поштован у нашем народу и слави се два пута годишње. Једном 16. новембра као празник преноса моштију светитеља, Ђурђиц, и други пут 6. маја када се обиљежава дан његове смрти, Ђурђевдан.
Ко је био свети Георгије
Светог Георгија црква помиње као великомученика и борца за хришћанство. Свети Георгије, који је као Христов војник одбио послушност цару Диоклецијану, великом прогонитељу хришћана, изјавивши да се не плаши да умре за своју вјеру, погубљен је 303. године.
Проповиједао је новозавјетну вјеру и, по предању, чак је и цареву жену Александру успио да преобрати у хришћанство. Обоје су осуђени на смрт одсјецањем главе, а предање каже да је царица преминула прије извршења царске наредбе, пише "РТС".
На православним иконама и средњовјековним фрескама, Свети Ђорђе је представљен како на коњу, у војводском одијелу, крстастим мачем убија аждају, која је симбол паганске вјере. На иконама за празник, представља се у стојећем ставу са копљем или мачем у руци.
Ђурђиц – Обновљење храма Светог великомученика Георгија
"Овога дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, гдје пострада у вријеме цара Диоклецијана. Страдање овог дивног Светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју Свети Георгије умоли слугу свога, да му узме тијело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом бјеше, и гдје имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У вријеме пак цара Константина Великог буде сазидан у Лиди красан храм Светом Георгију од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њега мошти Светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију Светог Георгија, великомученика Христова“, наводи се на сајту СПЦ.
Обичаји који прате Ђурђиц
Иако Ђурђиц није црвено слово, веома је важан и поштован празник међу вјерницима, па се тако на овај дан не раде тешки послови и ручни радови. Такође, строго је забрањено ловити вукове, јер ће ловце у супротном задесити велика несрећа и малер који ће их пратити и цијеле сљедеће године.
Дани од Ђурђица до Светога Мрате (24. новембра) називају се Мратинци или "вучији дани" јер је свети Мрата заштитник вукова. У вријеме Мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Кројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове.
Такође, вјерује се да се у овим данима може "показати“ каква ће зима бити. Ако су Мратинци магловити, зима ће бити промјењива, ако је ведро, зима ће бити љута. Према народном вјеровању зима долази са Ђурђицем, а одлази са Ђурђевданом.
Сам Ђурђиц нема посебне обичаје и у Србији се прославља исто као и све друге крсне славе. Непокретни је празник – уколико падне у мрсни дан, спрема се мрсна трпеза, а уколико падне у посни дан (сриједа, петак), спрема се посна храна.
