Ђурђевдан је једна од највећих српских слава посвећена Светом Ђорђу, који је познат и као Свети Георгије и Свети Ђурађ.
Међутим, Ђурђевдан није једини празник који слави овог великог хришћанског светитеља, па тако данас обиљежавамо Ђурђиц, празник посвећен преносу моштију Светог Ђорђа и обнављању његовог храма гдје су оне положене. У народу је овај празник познат као Мали Ђурђевдан.
Ђорђе је рођен у хришћанској породици између 270. и 280. године у малоазијској провинцији Римског царства Кападокији, у данашњој Турској. Послије смрти оца, римског војног официра који је био из Кападокије, Ђорђе се са мајком враћа у њено родно мјесто, град Лиду у Палестини. Тамо живи на мајчином богатом имању гдје се образује и у погодном узрасту ступа у војску.
Криза у Римском царству и напредак Ђорђа
Трећи вијек је за Римско царство доба кризе и великих промјена. Царство је било на рубу пропасти, погођено честим смјенама на пријестолу, нападима варвара, грађанским ратовима, болестима и економском кризом. Године 284. на власт долази цар Диоклецијан који 285. дијели царство на Западно, које на управу даје свом пријатељу и савладару цару Максимијану, и Источно којим он сам влада. Године 293. године успоставља се систем четворовлашћа када Диоклецијан и Максимијан узимају себи савладаре, Галерија и Констанција.
Ђорђе је напредовао у војсци и показао се као врло способан војник. Иако млад, истицао се храброшћу и ратним вјештинама у многим походима. Око 300. године постао је војни трибун, високи официр који је истовремено био и званичник Римског царства, а затим му лично цар Диоклецијан додјељује чин војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев савјетник).
Диоклецијанова страховлада и прогон хришћана
Ђорђе није стигао да ужива у младости и успјесима, јер 303. године Диоклецијан са својим савладарима започиње страховит прогон хришћана, највећи до тада. Цар је издао низ едиката којима се захтјева од хришћанских вјерника да практикују традиционалне паганске римске обреде, уз пријетњу суровим казнама за непоштовање наређења.
Прогон је трајао до 311. године, а Диоклецијан је са своја 4 најпознатија едикта чистку хришћана конкретизовао. Првим едиктом забранио је хришћански култ и наложио рушење цркава и конфискацију хришћанских књига. Другима је наредио хапшење свештеника, трећима је наложио ослобађање оних који се одрекну хришћанства као и мучење оних који одбију да се одрекну, а четвртим је увео обавезу приношења жртава паганским боговима. Ко одбије да пренесе жртву, бивао би убијен.
Мучење и убиство Ђорђа јер није хтио да се одрекне хришћанства
Када је почео немилосрдан прогон хришћана, Ђорђе је сву своју имовину подијелио сиромашнима и ослободио своје робове. На једном скупу је дигао глас против суровог односа према хришћанима и затим изашао пред цара Диоклецијана и изјавио да је и сам хришћанин, након чега је цар наредио војницима да га баце у тамницу свог дворца у Никомидији.
Од тог тренутка почиње мучење Ђорђа, који ни у најтежим тренуцима није посустао и одрекао се своје вјере. Према предању, по царевом наређењу, Ђорђе је положен на земљу, а ноге су му блокиране кладама (изум за мучење). На груди му је стављен велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посјетио цар, међутим, Ђорђе је и даље одбијао да се одрекне своје вере.
Цар је знао да мора да сломи Ђорђа, као примјер другима. Наредио је да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица и ножева. Ђорђе је везан за такав точак који се са њим окретао, па му је цијело тијело било у ранама. На точку се онесвијестио, а онда су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су видјели није мртав, закопали су га у негашени креч тако да му је само глава била ван земље. Остављен је тако 3 дана да у највећим мукама сагори, а када су га откопали, Ђорђе је и даље био жив. Љубав према Христу била је јача од свега.
Прибили су га уз дрвени крст и копљима ударали по стомаку, обували га у усијану обућу од гвожђа и тјерали га да трчи, бичевали га и на сваки могући начин покушавали да сломе његову вјеру, али безуспјешно. Ђорђе се све вријеме молио Господу који му је давао снагу.
Диоклецијан је био обузет гнијевом, јер не само да није успио да сломи Ђорђа, већ управо супротно, његова вјера постајала је све јача и била примјер хришћанима да се не одричу Бога. Ни тада није одустао од мучења. Извјесни Атанасије припремио је два напитка - један, од кога би Ђорђе требало да се покори цару, а други смртоносан. Диоклецијан наређује да силом дају Ђорђу први напитак, а пошто се и даље није покоравао, онда нареди да му се да и смртоносни напитак. Међутим, Ђорђе је пркосио свим законима природе и остао жив.
Цар је затражио од Ђорђа да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедио живот и позвао народ да присуствује томе. Ђорђе је пришао статуи Аполона и прекрстио је, а статуа се срушила и са њом и све друге статуе у храму. Видјевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: „И ја вјерујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.”
Диоклецијан је послије овога наредио да се Ђорђу одруби глава мачем, као и царици Александри. Малаксала и слаба царица Александра је на путу до мјеста погубљења издахнула. Када је стигао на губилиште, Ђорђе је замолио је џелата да му дозволи да се помоли Богу, као посљедњу милост. Послије молитве, положио је своју главу, а џелат је брзо извршио свој задатак, 6. маја 303. године.
Испуњење посљедње жеље страдалог светитеља
Ђорђе је желио да почива у родном граду своје мајке у Палестини. Послије погубљења, сахрањен је у Никомидији. Диоклецијан се повукао са власти 305. године, а 311. умро. Цар Константин зауставио је прогон хришћана који је трајао 300 година и сам прешао у хришћанство. Миланским едиктом 313. године прогласио је вјерску равноправност и хришћанима је дозвољено да јавно исповиједају своју вјеру.
Вјерници су одлучили да испуне жељу Светог Ђорђа да почива у палестинској Лиди. 16. новембра 303. године, мошти су пренијете у Лиду и положене у гробницу. У вријеме цара Константина, хришћани су сазидали храм посвећен Светом Ђорђу над гробницом гдје је сахрањен. Тај храм је више пута био рушен и обнављан, а према вјеровању на овај дан је и обновљен. Пренос моштију и обнављање храма прослављају се као празник Ђурђиц.
Цар Константин је 330. године Константинопољ прогласио новом престоницом царства, а 337. је у граду подигао и прву царску цркву посвећену Светом Ђорђу.
Канонизација и култ Светог Ђорђа
Године 494. или 496. папа Геласије Први, Ђорђа проглашава за светитеља. У то вријеме хришћанска црква је још увијек била јединствена (до раскола долази 1054. године). Забиљежена су многа чуда која су се догодила на гробу светог Ђорђа као и његова бројна јављања у сну и на јави онима који су његову помоћ тражили.
Свети Ђорђе је данас поштован као заштитник многих држава и градова у Европи, професија и организација. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Веома је слављен у српском народу, и често га називамо и Свети Ђурађ.
Срби су Светом Ђорђу посветили много манастира и цркава, а како је навео митрополит Амфилохије има их више од 370, међу којима су манастир Ђурђеви ступови који је задужбина Стефана Немање, манастир у Старом Нагоричану који је задужбина краља Милутина, Темска, Кастаљан, Враћевшница, Боговађа, Црква на Опленцу, Црква на Ћипуру која је задужбина краља Николе И Петровића Његоша, Саборна црква у Новом Саду, Црква у Темишвару, Саборни храм у Призрену и многи други.
У цркви Светог Прокопија у Прокупљу, поред моштију Светог Прокопија, налази се дио моштију Светог Ђорђа, који се данас обиљежава као слава многих Прокупчана. Њих је донио Миле Пешић крајем 19. вијека у ковчежићу у ком се налази шака Светог Ђорђа и дио коже главе са плавим увојцима. Пешићи су завјетовани да мошти предају најближој цркви, чим се Србија ослободи од Турака.
Народно предање о убиству аждаје
Приказ Светог Ђорђа као коњаника који копљем пробија аждају један је од његових најчешћих представа у хришћанској иконографији. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане, а којој је Свети Ђорђе мученичком смрћу задао смртни ударац. На том приказу се, поред њега, мало даље налази једна женска фигура у господском одијелу како стоји. Сматра се да је жена која је на икони заправо царица Александра која је повјеровала у Исуса Христа, и да она симболизује рану хришћанску цркву.
Побједа коју је Свети Ђорђе однио над аждајом је у ствари прекид прогона хришћана, десет година послије његове смрти.
Српске епске пјесме вијековима су преносиле легенду о томе како је свети ратник погубио змаја из језера крај тврђаве града Тројана и спасао кћи господара града. Средином 19. вијека ти древни стихови постали су честа тема слависта који су се дивили народној машти. Зато је праву сензацију изазвао 1859. путопис руског дипломате Александра Гиљфердинга коме су на путовању преко Пештера становници висоравни показали зидине митског Тројана, на истоименом планинском врху.
- Најчудније је то што на Пештеру једну развалину називају Тројан-градом. Око тог Тројана народ је фокусирао легенду о Светом Георгију. Под градом се налази мало језеро. Из њега је излазила аждаја и прождирала дјевице из цијеле околине, док није дошао ред на кћи бана Тројанскога. Онда се је појавио Свети Ђорђе, убио аждају и ослободио дјевојку. Сваке године на Ђурђевдан Арнаути-муслимани из цијеле околине и многи Срби хришћани долазе на језеро под Тројан-градом да принесу жртву Светом Ђорђу - забиљежио је Гиљфердинг.
- Не може бити сумње да је легенда о Светом Ђорђу као витезу на коњу и победиоцу аждаје, који је спасао Тројан град и кћерку бана тог града, својина усмене литературе српског народа - сматрао је велики историчар Стојан Новаковић.
Заштитник Немањића
Свети Ђорђе је био заштитник Немањића. По предању, он је заслужан за стварање немањићке Србије. Кад су љубоморна браћа оковала и заточила Стефана Немању у пећину, овај се молио светом Ђорђу да га ослободи. Немања се нашао на слободи, постао је велики жупан, утемељио је моћну државу и подигао Ђурђеве ступове 1170. године који су посвећени Светом Ђорђу и у коме су се једно вријеме чувале мошти светитеља све до турског разарања 1689.
Цар Душан је 1330. побиједио бугарског цара Шишмана у бици код Велбужда. Цар Шишман је сахрањен у манастирској цркви Светог Ђорђа код Старог Нагоричана у Македонији, коју је подигао Душанов деда краљ Милутин Немањић. У тој цркви налази се фреска на којој је краљ Милутин приказан како дарује цркву Светом Ђорђу који је заштитник његове породице.
Бранковићи су славили ову славу и фреске Светог Ђорђа се могу видјети у њиховом ктиторском манастиру на Светој Гори – Есфигмену. Свети Ђорђе је и крсна слава српске династије Петровић-Његош.
У манастиру Хиландар постоји кула (пирг) у којој се налази мала црква Светог Ђорђа на врху. Ту је Свети Сава спавао када је дошао у Хиландар и ту је подигао црквицу. Кулу је касније обновио Скендербегов отац.
Свети Ђорђе се сматра и заштитником Русије, па се светитељ и данас налази на грбу Русије и Москве.
Славе га и муслимани
Поштовање и вјеру у Светог Ђорђа, нису заборавили ни многи муслимани са ових простора, они који су због економских разлога и данка у крви прешли у ислам. Ђурђевдан је 2015. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслијеђа Србије. Светитељ је чест мотив и у нашој поезији.
