Крваво и у пламену, тако је било у Сердарима у јесен, у рану зору 17. септембра 1992. године. У овом мало српском сеоцету надомак Котор Вароши мучки и на звјерски начин на кућним праговима убијено је 16 недужних Срба. Баш зато што су Срби, била једина кривица Сердара, Тепића, Дукића и Бенцуза.
Разарали су, палили их и побили муслимански и хрватски војници. Већином су то биле њихове комшије из околних села. Колико ко има година муслиманима и усташама није било битно, било је само важно побити и уништити до темеља све што је било српско.
Није тај 17. септембар никада заборавио ни Милош Сердар. Имао је 28 година. У тим тренуцима није био кући. Оно што је тог јутра затекао прича за "Досије" никада неће заборавити. Тог дана изгубио је пола фамилије.
Мајка му је преживјела пуком срећом. Сакрила се иза улазних врата у купатилу, крај машине и покрила деком. Иако су врата отварали нису је успјели запазити. Да не би изгорјела, гасила се водом.
Прошла је са опекотинама на рукама и лицу. Лијечила се у Прњавору, јер је тих дана у Бањалуци било и превише рањених. Чула је каже Милош и разговор када су злочинци ушли су кућу. Тражили су и њега.
Дјетињство су ускратили и Сњежани, Милошевој родици. Имала је само четири године када су је убили.
Сердари су се претварали у пепео. Куће су постајале гробнице. Муслимани и Хрвати палили су све пред собом. Комшије су убијале комшије јер су били друге националности. Те исте људе Милош је познавао из школске клупе. Да ће постати џелати његовој породици није могао знати. Због тога лик убица никада неће заборавити.
Никада није заборавила ни Радмила Сердар. 1995. године свједочила је у Основном суду у Бањалуци. До детаља је описивала сваки тренутак. Звукова гранате и бомбе још се сјећала. Била је у петом мјесецу трудноће. Како је тада причала, у кући је рањена гелером. У нади да ће се спасити скровиште су потражили испод степеница, међутим узалуд. Муслимани су упали у кућу а она је својим очима гледала је како убијају једно по једно.
И мало ко је у Сердарима преживио. Једна од њих била је Милена Бенцуз. И она је пред судом свједочила три године након масакра.
Сјећања су била још свјежа и те како болна. Са мужем Славком је тог јутра око пола седам кренула је кући, јер су претходну ноћ преспавали код његове сестре, међутим на њих је тада запуцала муслиманска војска. Славка су убили, њу ранили али је некако срећом успјела преживјети.
Страх је у селу нарочито завладао послије убиства Раденка и Боривоја Сердара. Они су убијени у засједи 6. септембра, 11 дана прије напада на село. Испред кућа тих дана држала се стража.
Да ће напасти село, Милош је имао сазнања. Међутим, нико му тих дана није вјеровао па село нису ни напустили.
Живот се није могао зауставити. Кренути све из почетка није било нимало лако. У Сердарима се послије 17. септембра могао наћи само пепео и лешеви изгорјелих тијела које је требало сахранити.
И бол је ту сваки дан. Не може се таква монструозност заборавити а не може ипак каже Милош човјек ни опростити. Они који су то учинили и дан данас га не могу погледати у очи. На све начин покушавају избјећи било какав сусрет.
Суд Бих је рак рана овог друштва. Српски народ увијек је у неравноправном положају. Оптужнице против оних који су поубијали Србе скоро да се не подижу, а када до тога дође слабо ко на крају буде и процесуиран.
Овакве пресуде додатна су со на рану и Милошу. За убијене Србе правда је и те како спора а у већини случајева је никако и нема.
Оних којих нема без њих се мора, каже Милош. Туга ће заувијек остати. Живот је у Сердаре полако из дана у дан и корак по корак враћао управо он. То је најмање што је могао да уради за све оне чији су недужни живот угашени на њиховим кућним праговима.
Из пепела који су злочинци остављали иза себе дигли су се исти они Сердари у којима су хтјели да затру сваки српски траг, али узалуд.
