Плански и свирепије убијају. Када одлуче нeма назад. А нема ни кајања. Тако пресуђују жене, тврди струка.
Најсвјежији докази су брутална убиства Саше Кулишића у Добоју а потом и Звонимира Стефановића у Бањалуци.
Андреа Кајганић заједно са својим 19-годишњим љубавником на монструозна начин пресудила је мужу Саши Кулишићу.
Ништа боље није прошао ни Звонимир Стефановић који је ножем убоден у срце а сумња се да га је убила његова дјевојка Милица Диљевић.
Бруталност, али и покушај скривања - заједничка су карактеристика ових бруталних злочина. Статистички жене убијају ријеђе. Али свирепије.
"Неке околности нас доведу да постанемо то што јесмо, а постали смо убице. И жене су постале убице, што је страшно. Статистички гледано, жене су, наравно, ријеђе извршиоци кривичног дјела убиства, али оно што је битна карактеристика женског убиства јесте та бруталност и свирепост. Жене су много свирепије убице", рекла је Љиљана Комленовић, ванредни професор на Факултету за безбједност и заштиту.
Пут до кобног краја у оваквим случајевима је дуг. Женска и мушка природа каже Комленовић за „Досије“ другачије су у много чему. У природи жене је да дуже трпи па су и посљедице у неким случајевима фаталне.
"Жене дуже трпе, толерантније су. То је нешто што је женска природа, поготово у кругу породице, али жени кад прекипи, управо то објашњава ту свирепост", рекла је Комленовићева.
А главни покретач до те одлуке управо је мотив. Тако је сматрају стручњаци било и у случају убиства Кулишића. Мада је о њима још увијек тешко говорити, оно што је извјесно јесте да их у овом случају може бити више. До праве истине тешко је доћи јер њу у многим случајевима крију четири зида.
"Према информацијама које су до сада објављене, чињеница је да је то убиство планирано. Сви ти елементи говоре да је више лица било и да је то испланирано. О мотивима је тешко говорити јер са једне стране можемо имати љубомору а са друге стране имамо на Фејсбуку снимке гдје се приказује велика количина новца и сада имамо два јака мотива која се ту појављују", рекао је Саша Мићин, професор на Факултету безбједносних наука Универзитета у Бањој Луци.
Ипак, правити разлику међу убицама је недопустиво. Правити разлику између жена и мушкараца у том смислу је беспредметно.
"Извршилац кривичног дјела је извршилац кривичног дјела. Да ли је он мушког или женског пола, све су то другоразредни детаљи", рекао је Мићин.
Пажњу су због своје бруталности "крала" и годинама прије. Поједина убиства која су починиле управо жене по својој језивости ушла су балканске анале и због тога су годинама у центру пажње.
И нису само брутална убиства у Добоју, а потом и Бањалуци шокирала јавност. Странице црне хронике пунила су годинама уназад а нека од њих била су толико језива да се ни послије 50 година нису заборавила.
Управо једно такво десило се у селу Јусићи надомак Зворника. У главној улози била је Шефка Хоџић, а због злочина који је починила носила је епитет најмонстоузнијег женског убице на Балкану.
Своју трудну пријатељицу убила је потом јој распорила стомак извадила дијете и пријавила га као своје. Оно што је тада учинила и данас леди крв у жилама.
Памте се и други злочини. Од будака преко сјекире, скалпела па до ножа само су нека од оружја која су женама послужиле да пресуде некоме.
ОПРАЛА ОДЈЕЋУ И ИЗБАЦИЛА ТЕПИХЕ
Ханифа Мујезиновић из Сувог Поља код Добоја 2. јануара прошле године ножем је у својој кући убила супруга Хасана, коме је пресјекла крвни суд на надлактици и он је умро усљед искрварења.
Након злочина, са тијела је скинула одјећу и опрала је у веш машини. Опрала је и нож, почистила све трагове, из куће избацила окрвављене тепихе и онда позвала полицију, наводећи да је Хасан сам себе посјекао.
Осуђена је на двије године затвора јер у стању битно смањене урачунљивости починила кривично дјело наношења тешких повреда са смртним исходом.
МУЖА ИЗМАСАКРИРАЛА БУДАКОМ, МАЈКУ СЈЕКИРОМ
Рамза Карајчић је 30. јуна 2009. године у Козлуку код Зворника убила свог супруга Рамадана Карајчића (56), кога је будаком изударала најмање 41 пут по глави.
Злочин се догодио у кући Рамзиног брата Фадила Кокића, а жена је мужа напала док је спавао на душеку. За тај злочин Рамза је осуђена на пет година затвора.
У августу 2020. године, након што је изашла из затвора, сјекиром је убила своју мајку Намку Кокић (82) у њеној кући у Козлуку.
Према оптужници, мајку је пет пута ударила у главу сјечивом. Правоснажно је осуђена на 14 година затвора.
СКАЛПЕЛОМ ПРЕКЛАЛА ЖРТВУ
Дана Шркба осуђена је 14 година затвора због убиства фотографа Мустафе Буквића (67) у његовој радњи "Фото Сан" у сарајевском насељу Добриња 23. фебруара 2012. године.
У пресуди је наведенo да је Буквића преклала скалпелом, нанијевши му шест резова на врату. Тијело је након злочина окренула на леђа, прекрила деком и напустила радњу.
Све оне углавном су користиле хладно оружје. Још једна је то карактеристика жена убица. Најчешће је то нож.
Психијатри то доводе у везу са тим што управо жене највише времена проводе у кухињи, највише додира имају са таквим врстама оружја. Осим те, још једна заједничка нит је то што се у више од 90% случајева убица и жртва познају.
Уочити карактеристике потенцијалних убица веома је тешко. Сама убиства кажу психијатри никада се не могу 100 процентно предвидјети. Структура саме личности игра велику улогу. Убиство као крајњи циљ од жене се никако не очекује, баш због њених особина.
"Врло је тешко уочити те карактеристике зато што су оне код жена које су потенцијалне убице углавном маскиране. То се од жене не очекује, жена се сматра крхкијом, њежнијом у нашем друштву", рекла је Сања Вукадиновић Стојановић, специјалиста психијатрије и субспецијалиста форензичке психијатрије.
Честа су и убиства у афекту. Десе се када емоције засијене разум.
Различите су и реакције након учињеног. Код жена покајања обично нема. По њима, други излаз није постојао. За разлику од мушкараца жена након почињеног убиства никада није покушала самоубиство. Осим тога не треба заборавити да жени никако није намијењена улога у друштву у којој је она криминална.
Било да је приписано жени или мушкарцу убиствима и насиљу мора се стати у крај. Велики проблем је што код неких случајева нема ни почетка ни краја суђења и то тако не смије бити јер злочини не смију остати некажњени.
Колико год злочини били брутални људе фасцинирају. Неке због страха, неке због знатижеље. Једног су ипак свјесни сви, да је кап прелила чашу.
