Чувени бивши српски одбојкаш Андрија Герић говорио је о кошаркашкој репрезентацији Србије и прослави медаље.
Кошаркашка репрезентација Србије освојила је бронзану медаљу на Олимпијским играма у Паризу 2024. године и једина репрезентација од које је изгубила биле су Сједињене Америчке Државе.
Андрија Герић говорио је за Недељник о тек завршеним Олимпијским играма, изазовима професионалног спорта и ономе што дође касније, а посебно се осврнуо на прославу кошаркаша Србије пред додјелу медаља.
"Њихово славље је океј, али није био моменат за тако нешто. Прво је требало да прођу медаље. А то што не могу да их нађу гдје су… у кафани, то мени лично није симпатично, али јесте српском народу. На неки начин је некултура и непоштовање других учесника турнира. И ти други су нешто постигли. И увијек мораш поштовати свог противника, то је вриједност спорта коју прво треба да научиш! И ја сам освајао свашта и славили смо успјехе, али мислим да су преурањено славили на тај начин", рекао је Андрија Герић за Недељник.
На питање да ли људи у Србији претерано славе успјехе, рекао је:
"Спорт је нешто у чему смо ми јако добри на свијету, а мало је тога, и онда се људи пројектују и успјех је успјех читаве нације. И то тако треба да буде. Један пјесник ми је рекао: ја вама завидим зато што ви можете да одушевите читаву нацију, огроман број људи, у једном тренутку, а ја пишем песме и ко зна ко ће их једном прочитати и осетити све те емоције. А ви те емоције преносите у секунди. И зато је спорт лијеп. И ја сам плакао кад је Новак освојио медаљу, сигуран сам да је пола Србије плакало. Сви смо то некако прижељкивали и то је њему било важно. То је механизам пројекције у спорту".
Андрија Герић са репрезентацијом Србије има три медаље са Олимпијских игара.
Као играч 1996. године је освојио бронзу у Атини, а златну медаљу 2000. године у Сиднеју у дресу одбојкашке репрезентације, а сада са ватерполо репрезентацијом у Паризу у улози спортског психолога има златну медаљу.
На питање о Николи Јокићу, рекао је:
"Нисмо сви исти, сви смо различити. Он конкретно је један интровертни тип, који има механизам одбране такав да кад не игра кошарку бави се другим стварима – коњима, породицом, оним што воли. То му је начин да држи "хладну главу". Јер он није у кошарци 24/7. Кад је завршио НБА, рекао је "идем кући", а овде је славио и све другачије доживљава. Сваки спортиста је прво човјек са својим неким страховима и емоцијама, механизмима одбране и начином на који комуницира, и управо је то поента да тренер научи да комуницира и да мотивише различите типове људи".
Тренер не може сам.
"Не може сам тренер. Као што постоји кондициони тренер за физичку припрему, тако и за менталну припрему, сваки озбиљан спортиста и сваки озбиљан клуб и свака озбиљна репрезентација треба да имају неку особу која ради на менталној припреми", прича Герић.
