У Народној библиотеци Србије у Београду вечерас је први пут на неколико часова јавно изложен списак дјеце из картотеке Диане Будисављевић и у присуству Живка Зеленбрза (Иванчевића), једног од спасених, уприличено јавно свједочење о акцији ове аустријске хуманитарке у којој је из логора смрти у Независној Држави Хрватској (НДХ) спасено више хиљада српске дјеце.
Зеленбрз, који је у картотеци Диане Будисављевић уписан под редним бројем 27, рекао је новинарима да се многи чуде што он и данас на прагу девете деценије носи плочицу са бројем "1128" са којим је из Дома за глувонијеме у Загребу дошао у усвојитељску породицу.
"Многи ме питају, чуде се... Ја кажем тај број је мени као теби криж. Није сјећање, него дио мене", истакао је Зеленбрз, који је за правим поријеклом почео трагати тек са 75 година.
Он је навео да је међу картама које су добијали његови усвојитељи била и карта његове мајке Смиље Иванчевић, која је писала да они код себе имају дијете које се зове као њен син.
"`Ви имате сина Живка, ја сам имала сина Живка` и тражи опис да би упоредила", рекао је Зеленбрз и навео да је било још Српкиња убијеђених да је управо он њихово дијете.
Он је рекао да је осјећај када је видио своје име на списку, откривеном за јавност који му је вечерас предочио директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић, био буран, али да превладава равнодушност.
"Превише је година, превише је прашине пало. Неко би очекивао да сам страшно срећан. Превише је времена прошло. Мало сам равнодушан, али то не умањује моју жељу да признам своју мајку", рекао је Зеленбрз.
Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић рекао је да су свједочења попут Зеленбрзовог највећи браник истине да се десио најбруталнији геноцид који је осмислила Независна Држава Хрватска.
Он је навео да је картотека Диане Будисављевић за вечерашње јавно свједочење донесена из Трезора гдје се чува 5.680 имена, те посебно скренуо пажњу на наушнице дјевојчице са списка Радованке Радоњић, која је спасена из логора, али је непосредно након тога преминула.
"Само те мале наушнице имамо као дио личне заоставштине уз списак", рекао је Ристић и најавио да је у плану снимање филма о Будисављевићевој.
Историчар из Загреба Наташа Матушић изјавила је да до 2002. године није имала појма ко је Диана Будисављевић, нити је ишта знала о акцији спасавања, али је радећи на једном пројекту дошла до фотографија спасене дјеце и почела разоткривати истину.
"То су биле слике дјеце из Завода за глухонијему дјецу гдје је био и наш Живко, из логора у Сиску, са више мјеста гдје су дјеца која су дошла у Загреб била смјештана", навела је Матушићева.
Она је рекла да је мимо прописа одлијепила сваку фотографију и на већини њих налазила забиљешке.
"Ту се радило о имену, презимену, имену и презимену удомитеља, нажалост, на већини фотографија је био само крижић, што је значило да је дијете умрло. Тада још нисам знала ко је направио те албуме, шта је био њихов циљ, али је код мене долазио господин Бранко Петрина и он ме је упознао са унуком Диане Будисављевић Силвијом Сабо. Тако сам сазнала за њене албуме који су јој одузети, за њену биљежницу, за све", навела је Матушићева.
Помоћник директора Архива Републике Српске Владан Вуклиш је, говорећи о карактеру НДХ и околностима у којима је настала, као и околностима акције Диане Будисављевић, навео да је тадашње друштво било поларизовано, а окупљени у тој акцији припадали су дијелу државног апарата који је преузет од усташког покрета, а који нису били сагласни са политиком усташког покрета.
"Управо је акција Диане Будисављевић један од тих момената гдје видимо додирне тачке између грађанског отпора, оличеног у Диани, и овог другог покрета након рата маргинализованог", рекао је Вуклиш.
Јавно свједочење о акцији Диане Будисављевић и њених сарадника који су током друге половине 1942. године из хрватских логора смрти спасили више од 12.000 српске дјеце сутра ће од 18.00 часова бити уприличено у Културном центру Војводине "Милош Црњански".
