Већ годинама међу војним стратезима, геолозима, економистима и политичким аналитичарима води се дискусија о надметању великих сила за огромне природне ресурсе Арктика, од разних минерала, до нафте и природног гаса.
Крајњи сјевер наше планете постаје све више милитаризован, како земље са обалом у Арктичком кругу граде војне базе и специјализоване флоте бродова, док се поларни лед полако топи, олакшавајући приступ нетакнутом богатству и отварајући нове трговачке руте.
Изјаве новоизабраног америчког предсједника Доналда Трампа о припајању Гренланда САД поново су ставиле у центар пажње овај регион, јер би у случају да се остваре његове амбиције дошло до озбиљног редефинисања зона интереса између Америке и Русије.
Наиме, Русија посједује око половину ексклузивне економске зоне (ЕЕЗ) на Арктику, односно око четири милиона квадратних километара, и око 53 процента укупне арктичке обале, док Данска, преко Гренланда полаже право на око 11 одсто, а САД на око 35 одсто.
Арктик је приближно површине Африке и заузима око шест одсто Земљине површине, али располаже са око 13 процента процијењених нетакнутих залиха нафте и чак 30 одсто нетакнутих резерви природног гаса.
Процјењује се да укупно садржи 22 процента комплетних залиха нафте и гаса на Земљи и ријетких минерала у вриједности од око билион долара.
Према подацима америчког геолошког завода, нафтом је убједљиво најбогатији Западни Сибирски базен (132,57 милијарди барела нафте), а иза њега су Аљаска (72,77 милијарди), Источни Баренцов базен (61,76 милијарди) и Источни гренландски расцеп (31,76 милијарди).
Према процјенама из 2020. чак 25 процената руског БДП потицало је из региона Арктика.
Топљење леда потенцијално би могло да интензивира трговину кроз три главне руте: Сјеверне морске руте (НСР) близу руске обале, Сјеверозападног пролаза (NWP) преко Аљаске и Канаде и Трансполарне морске руте (ТСР) између прве двије, најближе Сјеверном полу.
Арктички океан скраћује трговачке руте између 80 одсто водећих индустријских сила, што значи уштеду на гориву, смањене емисије угљеника и бржи транспорт робе, наводи у својој анализи технолошки портал Next Big Future. Иначе, око 90 одсто робе на глобалном нивоу превози се бродовима.
Према извјештају руске корпорације "Росатом" НСР-ом је током 2024. превезено 37,6 милиона тона товара, док је 2023. то било 36,25 милиона тона. Обим транзитног транспорта дуж руте је повећан за 43 одсто, попевши се на 3,08 милиона тона у поређењу са 2,1 милиона тона у 2023.
Иако није арктичка сила, Кина је јако битан инвеститор у НСР-у и користи ову руту за трговину са Русијом, али и Европом. Од 2018. је повезала своју "Појас и пут" иницијативу са арктичким амбицијама да се домогне енергената, ријетких минерала и права на рибарење.
"Оперативни трошкови су већи због потребе за ледоломцима и специјализованим пловилима, али скраћено вријеме транзита може надокнадити неке трошкове. Инвестиције у инфраструктуру спремну за Арктик могу додатно стабилизовати трошкове", пише у најновијој прогнози специјализованог портала за бродарство Схип универсе.
Додатну геополитичку компликацију ствара то што Русија цијели НСР сматра својим територијалним водама, што САД не признају.
Интересантно је и то да Канада прихвата руске тврдње, а Русија заузврат њен суверенитет над NWP, преноси Еуроњуз. ЕУ и САД са своје стране не признају да је NWP у канадским водама.
Ако би Гренланд прешао у америчко власништво, то би додатно искомпликовало већ јако конфузно маритимно право и велики број спорова који већ постоје између земаља.
Оперативни трошкови су већи због потребе за ледоломцима и специјализованим пловилима, али скраћено вријеме транзита може надокнадити неке трошкове. Инвестиције у инфраструктуру спремну за Арктик могу додатно стабилизовати трошкове.
Такође, на норвешком архипелагу Свалбард налази се највећа на свијету сателитска станица, коју користе свемирске агенције западних земаља, а одатле до Норвешке иде кључни подводни оптички кабл.
Арктик је био од виталног војног значаја за САД и СССР током Хладног рата, између осталог и зато што најкраћа рута интерконтиненталних балистичких ракета иде управо преко њега.
Русија је од прве деценије овог вијека кренула у обнову послије економског разарања 90-их година прошлог вијека и од 2005. драстично ојачала своје војно присуство, градњом и обновом више од 50 арктичих база, модернизацијом Сјеверне флоте, развојем хиперсоничних ракета, али и стварањем велике флоте ледоломаца.
Иако је Арктик до сада био релативно тих, бивши амерички адмирал Џејмс Ставридис је још 2010. упозорио да би ова "зона надметања" могла лако да се претвори у "зону конфликта".
Руске војне базе биле су концентрисане око Мурманске области, али су посљедњих година изграђене нове на далеком сјеверу. На примјер, острво Врангел, рт Шмит и острва Котелни налазе се одмах преко Беринговог мореуза, близу Аљаске, а Русија је тамо кренула да јача војну инфраструктуру, преносе Независне.
Русија тренутно убједљиво води у оружаној трци на Арктику и по броју база и по броју друге војне опреме. Према процјенама четири стручњака за Арктик из НАТО земаља из 2022, овој алијанси би требало најмање 10 година да је сустигне, ако се посвети том циљу.
"Арктик је тренутно мрачна област на мапи. Тако је велик, а има мало цивилних система за присмотру", рекао је тада за Ројтерс бивши војни представник Норвешке при НАТО Кетил Олсен.
Питуфик свемирска база на Гренланду, некада звана Туле са око 200 војника једно је од кључних америчких војних упоришта на далеком сјеверу. Америчка војска први пут је стигла на Гренланд током Другог светског рата, како би помогла Данској у рату против Њемачке, али је такође још тада било познато да највеће острво на свијету располаже са огромним резервама минерала криолита, који је кључан за производњу алуминијума.
Аутоматски, завршетком тог рата почео је Хладни рат, а Данска је иселила неколико стотина мјештана села Канак како би САД направиле огромну ваздухопловну базу са више од 10.000 трупа и помоћног особља, коју су користили стратешки бомбардери и извиђачки авиони. Тамо је смјештена моћна радарска станица за рано упозоравање на балистичке ракете и објекте у свемиру која покрива практично цијелу руску сјеверну обалу са изузетком Чукотке и Камчатке.
Занимљиво је и да су амерички војници у Питуфику прошли "обуку за разноликост и осјетљивост" ради бољег односа са локалним становништвом, којег практично нема нигдје у близини, писао је амерички новинар Метју Пети. Важан аспект пројекције моћи на Арктику је и флота ледоломаца, гдје Русија има апсолутну доминацију. Наиме, Русија посједује 42 ледоломца, од чега је осам на нуклеарни погон (посљедњи је "Јакутија" поринут 30. децембра прошле године), а неки могу да носе крстареће и балистичке ракете.
Ниједна друга земља нема нуклеарне, нити тешко наоружане ледоломце, а САД "на папиру" располажу са само два обична ледоломца, с тим да се један запалио прошле године.
Међутим, САД, Канада и Финска планирају да до 2030. саграде 90 ледоломаца, чиме би, ако остваре ту амбицију, убједљиво преузели примат над Русијом.
Са своје стране, Русија гради флоту пловила "Пројекат 23550", који су заправо корвете ледоломци. Први је поринут "Иван Папанин" 2019. у Санкт Петербургу и располаже са контејнерима за крстареће ракете. Овај брод још се тестира, са плановима да му се повећа ватрена моћ.
Прошлог љета је снимљен како излази из луке уз помоћ два реморкера, а ТАСС је писао како је посада завршила специјални програм обуке за употребу опреме и наоружања у арктичким условима.
Други брод из класе "Пројекта 23550" је "Николај Зубов", који је поринут крајем децембра прошле године такође у Санкт Петербургу.
Осим што ће се користити за патролирање и пробијања леда, наводи се да ће пловила "Пројекта 23550" имати секундарну способност да тегле и буду пратња бродовима у научно-истраживачким мисијама.
"Николај Зубов" је димензија 114,5 са 20 метара, тежак је 9.000 тона и моћи ће пробија лед дебљине 1,7 метара. Има могућност да прими један хеликоптер, као и ховеркрафт (амфибију) из "Пројекта 23321" и два брза чамца "Пројекта 03160" за пресретање и укрцавање.
Наоружање ће укључивати поморски топ калибра 76 mm, ракете Калибар и ракете земља-ваздух.
