Прича о врховном команданту украјинске војске Валерију Залужном је прича о неуспјеху, неуспјеху кључног односа у било којој држави, а посебно оној која губи рат, каже њемачки историчар Тарик Сирил Амар.
У ауторском тексту за РТ интернешенел, Амар наводи да Залужни није био нарочито лош командант, нити је он једини крив за пропаст Украјине на бојном пољу.
Стога је, наводи он, свргавање врховног команданта управо оно што се предсједник Владимир Зеленски претвара да није: политичка операција, а не резултат темељне анализе стратешких и системских потреба.
Доказ тој тези је и избор бившег команданта копнених снага Украјине Александра Сирског - тактички безвезног, тврдоглавог "кољача" својих људи, али послушног и немаштовитог за насљедника Залужног.
Са избором Сирског поставља се питање: Да ли ће се ишта промијенити довођењем генерала са очајном репутацијом?
Оно што се дефинитивно неће промијенити је да ће Украјина изгубити. Западне "мецене" их напуштају (САД) или дају недовољно (ЕУ). А чак ни уз сву помоћ свијета, Украјина не би могла да издржи - исцрпљена је до крајњих граница а Кијеву је понестало "топовског меса". Када је ријеч о економији, Украјина је празна шкољка која опстаје само захваљујући Западу.
Популарност Зеленског драматично опада, а сами украјински коментатори оцијењују да је начин на који се ријешио (популарног) Залужног - Пи-Ар катастрофа. Залужни можда јесте био трн у оку Зеленском али је био и предност, јер је Украјинцима изгледао мало мање непоштен од уобичајених улизица који служе "слуги народа". Исто тако, унутар друштва које живи под режимом Зеленског који је зависник од драме, спиновања и лагања, Залужни је изгледао као ријетки искрени говорник који се, барем повремено, усуђивао да каже истину.
То ипак није зауставило Зеленског, мада његов непатриотски чин има смисла, пише Амар. Мало је вјероватно да ће Зеленски и његов тим преживјети (барем политички) предстојећи пораз. А до сада је њихов војни положај толико лош да и они вјероватно схватају да неће моћи спиновањем да се извуку.
Оно што се такође неће промијенити је дубоки утицај украјинске крајње деснице на политику земље. Јер чињеница да се екстремне десничарске групе нису побуниле због свргавања Залужног није знак њихове слабости већ показује да су одлучили да сачекају прави тренутак: зашто преузети власт сада и изгубити рат?
Неке ствари се мијењају са одласком Залужног. Прије свега, проблеми Зеленског се гомилају. Не само да је смијенио човјека који је популарнији од њега, већ је на чело војске довео - Руса. Истина, већи дио породице се одрекао Сирског, али му то неће помоћи када Кијев буде поражен, а потрага за жртвеним јарићима се интензивира.
Исто тако, када се ситуација на терену погорша, Украјинци ће се запитати ко је одговоран за замјену главног команданта у кога су барем вјеровали оним од којих се већина њих плаши. А питаће се и за разлоге Зеленског, који су очигледни, ма колико предсједник покушавао да их заташка: Залужни је морао да оде јер се Зеленски плаши његовог политичког потенцијала.
Што доводи до треће ствари која је сада другачија: иронично, шансе Залужног у будућој украјинској политици су се знатно побољшале, захваљујући кратковидом покушају Зеленског да их смањи.
Предсједник је врховног команданта ослободио одговорности прије него што је претрпио пораз који би нашкодио његовом имиџу и тако поставио темеље будућег мита, у којем ће Украјинци једни другима говорити да је све могло бити другачије да само добри стари Залужни није био збачен, наводи он у тексту, а преноси РТ Балкан.
