Рипл ефекат Пере Тунгуза

Јул је мјесец у свијету, упекао је звиздан као да сунце не мисли никада заћи за хоризонт. Како сунце туче одозго, а врели градски асфалт одоздо, човјек нема шта друго да ради него да се затвори у кућу и покуша да прегура дан, па све тако укруг. Као хрчак у точку. Свако има своје механизме доколичарења, а данас се то углавном своди на бескрајни думскролинг по Тиктоку и рилсовима, листање Твитера или гледање серија и телевизије, а они са бољом концентрацијом и живцима могу да прочитају и неку књигу.

Ја тренутно спадам у ову групу људи која вријеме прекраћује гледајући серије, које се штанцују као на траци. Као самац у тридесетим годинама, немам других обавеза које би ме могле спријечити у томе, а да сад нешто радим на себи и учим нове вјештине — нити имам живаца, нити имам потребу. Стога, прождирем све што се снима и има иоле пристојну оцјену на Ротен томејтосу.

Ових дана гледам „Господина Мерцедеса“, адаптацију романа Стивена Кинга, у којој Брендон Глисон у улози Била Хоџиса покушава да се спаси пакла досаде у пензији и вија патолошког убицу и сајбер-криминалца који је масакрирао гомилу недужних људи. Серија има снажан социјални коментар, али у то нема смисла улазити; оно што ми је запарало уши јесте реченица коју психопата Брејди изговара у једном од својих монолога: „Историја је гробље нестабилних граница.“

Брејди контемплира о томе како је људска природа мрачна сама по себи, што је ништа друго до рефлексија сопственог мрака и зла које у њему станује, те како је свако помјерање граница - како у погледу науке и медицине, тако и у економији - заправо генерисано нашим страхом од смрти. На тим границама људског знања налазе се гробља оних који су положили животе да би ту границу помјерили напријед, али упркос томе, та граница увијек остаје нестабилна. Неко је доказао да је Земља равна, па смо доказали да није, и за то је овај други платио главом. За бројне болести се мислило да су неизљечиве, па сад више нису. Граница се помјера, али онај ко се први запути ка њој - неминовно гине.

Ово је врло површна перцепција, замућена личним фрустрацијама антагонисте који ове ријечи изговара. Али, како се данас обиљежава 151. годишњица од почетка Невесињске пушке, побуне у којој су Херцеговци одлучили да више не могу да чекају калкулације Москве, Беча, Београда и осталих сила, већ да преузму ствари у своје руке, ствари добијају другачији контекст. Бркати Перо Тунгуз, један од вођа устанка, можда није познавао финесе дипломатије и европске филозофије, али је сасвим сигурно знао да ће - ако не покрене акцију и свој народ - зулум умируће империје сатрти његов род.

Херцеговци су направили сачекушу за Турке и у уским кланцима почели да се обрачунавају са својим угњетавачима. Знали су да од тог тренутка нема назад. А и Турци су, да су били паметнији, морали знати да звијер никада не смијеш сатјерати у ћошак. Јер тада нема шта да изгуби, а када се неко бори за живот и опстанак, увијек је у психолошкој предности у односу на оног ко се бори за туђу смрт.

Побуна хришћанског становништва у Херцеговини покренула је такозвани рипл ефекат. У рат су се увукле земље из окружења и након три године сазван је Берлински конгрес, на којем је одлучена судбина устаника. За разлику од Србије и Црне Горе које су добиле пуну независност, БиХ је добила новог окупатора у виду Аустроугарске, док су Турци и званично поражени. Иронија судбине: храбри Херцеговци су се отарасили једног тиранина, султана, а добили су новог цара, Фрању Јосифа. Иако је феудални систем постепено укидан, Аустроугари су били далеко од онога чему су се хришћани, а првенствено православци, надали када су кренули у ову борбу.

„Историја је гробље нестабилних граница“ - да се вратимо на ову реченицу. Колико је Херцеговаца изгинуло да би се изборили за слободу? И не само Херцеговаца; идеја ослобођења од ретроградних империја привукла је разне борце за слободу широм Европе да се боре на страни Срба. И све то само да би се граница помјерила са истока на запад. Ново вријеме је поставило нове границе, а те границе је опет морао да помјери неки други јунак - испоставиће се да је његово име Гаврило Принцип. С тим што је његов рипл ефекат био нешто већи: умјесто регионалног, покренут је свјетски рат и страдање које је било незамисливо људском уму. Сво то зло било је скривено испод ћилима свилене дипломатије и углађеног европског маниризма.

Пуцањ из пушке бркатог јунака Пере Тунгуза одјекује кроз историју као успомена, али и као опомена. Борба никада није завршена, увијек ће постојати неки нови изазов. Исти тај метак из његове пушке прошао је и кроз Браунингов пиштољ који је у рукама држао Гаврило Принцип, али његов пут се није завршио проласком кроз ткиво аустроугарског престолонасљедника. Граница је опет помјерана даље, па је метак Пере Тунгуза поново морао на пут - овај пут кроз пушке Херцеговаца који су у двије Митровданске офанзиве одбранили источне границе Републике Српске и поставили темељ онога што имамо данас: прве српске државе са ове стране Дрине након неколико вијекова. У оковима дејтонске БиХ, али опет какве-такве државе.

Можда је Кингов антагониста Брејди у праву када каже да је сав људски напредак мотивисан страхом од смрти, али то не значи да је смрт покретач сваке акције у нашој цивилизацији. Граница људског знања и граница слободе увијек постоје, али да нема оних који су довољно луцидни да се запуте у непознато, да закораче на другу, мрачну и неосвијетљену страну нашег универзума, не би било ни слободе ни напретка. У том погледу, Перо Тунгуз је својим јунаштвом у датим околностима подједнако велики пионир колико и Никола Тесла - свако у складу са својим могућностима и карактером.