Стабилност

Кредитни рејтинг Републике Српске треба читати у контексту посљедњих неколико година, а не изоловано. Санкције, отежан приступ финансијским каналима и сталан политички притисак нису били апстрактна категорија, него су имали директан ефекат на буџет, банкарски сектор и могућност финансирања. У таквим околностима очувати ликвидност, редовно сервисирати обавезе и сачувати функционалност институција био је много већи изазов него што то данас изгледа.

Зато потврда рејтинга „B“ уз промјену изгледа са негативног на стабилан има посебну тежину. Standard & Poor’s је тиме практично констатовао да се финансијски положај Републике Српске стабилизовао у односу на период када су ризици били знатно израженији. За мене је важније шта стоји иза те промјене него сама ознака рејтинга.

Кључни тренутак било је укидање америчких санкција крајем прошле године. То је био политички догађај, али са врло конкретним финансијским посљедицама. Сужени канали су почели да се отварају, приступ капиталу се поправио, а Република Српска је у кратком року поново успјела да изађе на међународно тржиште. Када се томе дода да је до тог тренутка буџет остао стабилан и да су обавезе уредно сервисиране, онда је јасно зашто данашња оцјена S&P-а изгледа другачије него прије неколико мјесеци.

У томе је и главна економска порука. Република Српска није дочекала повољније политичке околности као финансијски ослабљен систем који тек треба да се опоравља. Дочекала их је са очуваном буџетском дисциплином и институционалном функционалношћу. Зато је могла релативно брзо да искористи промјену окружења.

То треба рећи и без лажне скромности. Актуелна власт је у периоду највећег притиска носила одговорност за буџет и јавне финансије и тај период је завршен без финансијског колапса који је годинама најављиван. У политичкој расправи се о томе може имати различит став, али економски резултат постоји и видљив је.

Управо због тога октобарски избори долазе у осјетљивом тренутку. Република Српска тек сада улази у фазу у којој се резултати очуване стабилности могу претворити у повољније финансирање, инвестиције и нешто већи маневарски простор за економску политику. У таквој ситуацији континуитет није тек политичка фраза, него питање предвидљивости.

Тржишта не воле нагле промјене правила, а инвеститори још мање воле институционалну неизвјесност. Када је један систем тек прошао кроз период санкција и притисака и поново отворио приступ међународном капиталу, онда је рационално сачувати оно што је дало резултат и поправљати оно што није.

У том смислу, пред Републиком Српском сада није вријеме за велике експерименте. Потребна је политика континуитета у јавним финансијама, стабилности институција и јасног економског правца. Избори ће, наравно, одредити ко ће ту политику водити, али би било неозбиљно занемарити чињеницу да је садашњи модел издржао најтежи тест у посљедњих неколико година.

Република Српска је из периода санкција изашла са стабилним буџетом, обновљеним приступом капиталу и побољшаном кредитном перспективом. То је довољно конкретан резултат да се на њему гради наредна фаза.

И управо би то требало да буде главни економски критеријум у мјесецима који долазе.