Грчки сценарио за рат са Турском: Све би било готово за 24 сата!

Изјава начелника Генералштаба грчких оружаних снага, генерала Димитриоса Хуписа, из децембра 2025. године, у којој је говорио о могућности извођења „превентивних стратешких удара на великој дубини“, изазвала је велику пажњу међу војним аналитичарима.

Грчко војно руководство тада је први пут јавно описало доктрину која се удаљава од традиционалне, пасивне одбране и улази у концепт активног одвраћања. Али шта би то у пракси значило? Како би такав удар изгледао и на који начин би могао да обезбиједи „искључиво побједнички резултат“?

Tanjug/AP/Thanassis Stavrakis

Према сценарију који су описали војни аналитичари, једна од могућих примјена ове доктрине била би оно што се у војној терминологији назива превентивним ударом – одлучујућом одбрамбеном акцијом у тренутку када је противник већ започео неповратан процес припреме напада.

Фаза 1: „Црвена линија“ обавјештајних података

У хипотетичком сценарију, дуготрајна дипломатска криза због поморских зона или истраживања у грчком епиконтиненталном појасу долази до тачке кључања.

Турска би масовно помјерила своје снаге. Као примјер се наводи премјештање читаве бригаде насупрот Самосу. Истовремено, десантни бродови почели би да се снабдијевају горивом и ратним материјалом и били би стављени у стање приправности у лукама Мале Азије.

Јата беспилотних летјелица, као и балистичке ракете „Бора“ и „Тајфун“, била би доведена у највиши степен приправности у истуренијим базама.

Свијет

Срушила се зграда приликом експлозије: Погинуло шест особа

Грчка Национална обавјештајна служба, у сарадњи са сателитским системима савезничких држава, уочила би промјене. Турске снаге добиле би коначна оперативна наређења, а почело би и укрцавање маринаца. Пријетња би тада била непосредна и, према овом сценарију, неизбјежна.

Владин Савјет за националну безбједност (КИСЕА) одржао би хитну сједницу, а начелник Генералштаба добио би зелено свјетло за активирање плана превентивног одвраћања. То би био „нулти сат“.

Ризик: Ако би се обавјештајни подаци показали као погрешни или непотпуни, држава која прва изврши удар могла би на међународном плану да буде означена као агресор и изгуби дипломатску подршку.

Свијет

Са пушком дошао у школу и отворио ватру: Први снимци нападача из Турске

Услов: Потпуна координација обавјештајних служби, војних обавјештајних структура, дронова, система за пресретање комуникација и савезничких сателита у реалном времену.

Фаза 2: Муњевити шок и „засљепљивање“ непријатеља

Према описаном оперативном сценарију, акција би се одвијала током свега неколико минута, уз ослањање на елемент потпуног изненађења.

Прије него што би турске снаге успјеле да исплове из лука или полете са аеродрома, биле би изложене координисаном електронском и конвенционалном удару. Први корак било би потпуно „засљепљивање“ противника.

Системи електронског ратовања грчких оружаних снага емитовали би снажне ометајуће сигнале, онеспособљавајући непријатељске радаре, комуникације и станице за навођење дронова „Бајрактар“ и „Анка“ дуж обале Мале Азије.

Истовремено би у акцију ступило грчко ратно ваздухопловство. Групе борбених авиона „Рафал“ (Rafale) и Ф-16 „Вајпер“ (Viper) полетјеле би из својих база и, без уласка у турски ваздушни простор, лансирале пројектиле великог домета.

Циљеви би били пажљиво одабрани. Писте кључних аеродрома у Даламану, Баликесиру и Чиглију биле би погођене, чиме би турска авијација била задржана на земљи.

Истовремено, са обала острва у источном Егеју, грчке батерије вођених пројектила „Спајк НЛОС“ (Spike NLOS) и „Егзосет“ (Exocet) гађале би турске десантне бродове у њиховим лукама, између осталог код Фоче.

На тај начин би, према овом хипотетичком сценарију, десантне способности противника биле неутралисане прије него што би турске снаге уопште изашле у Егејско море.

Фаза 3: „Ахилов штит“ против одмазде

Како наводе аналитичари, ниједан превентивни удар не може да уништи 100 одсто непријатељских снага. Зато би управљање очекиваним противнападом представљало други кључни стуб овог сценарија.

Турска би покушала да одговори преосталим средствима, првенствено ракетним арсеналом и дроновима који би већ били у ваздуху.

Тада би, према сценарију, на сцену ступила нова грчка одбрамбена инфраструктура, са националним системом противракетне и противдроновске заштите као главним ослонцем.

Напредни радари „СиФајер“ (SeaFire) нових грчких фрегата класе „Кимон“ („Белара“ – Belharra), у координацији са копненим батеријама „Патриот“, формирали би заштитни кишобран изнад Егејског архипелага.

Непријатељске ракете и дронови били би пресретнути у ваздуху, чиме би се, према аутору сценарија, губици и штета на грчкој инфраструктури задржали на веома ниском и контролисаном нивоу.

Фаза 4: Дипломатија са позиција снаге

За мање од 24 часа, према овом хипотетичком сценарију, војна ситуација била би одлучена, без тога да Грчка буде увучена у дуготрајан и крвав рат исцрпљивања.

Турска би, како се наводи у сценарију, претрпјела војну парализу – њено ратно ваздухопловство било би приземљено, морнарица би претрпјела озбиљне губитке, а способност извођења офанзивних операција била би драстично смањена. Тада би реаговала међународна заједница.

САД, НАТО и Европска унија извршили би притисак за хитан прекид ватре. Француска би, активирањем клаузуле о узајамној одбрамбеној помоћи, послала поруку подршке и стабилности. Када би двије стране сјеле за преговарачки сто, однос снага био би значајно промијењен.

Према аутору сценарија, Грчка тада не би преговарала након разарања своје територије, већ из позиције снажне војне и стратешке предности, уз очувану територијалну цјеловитост.

Иако је ријеч само о једном од могућих оперативних сценарија, текст закључује да он показује нову војну реалност – идеја активног одвраћања заснива се на способности да се противнику унапријед одузме могућност да изведе напад, укључујући и потенцијалне хибридне облике дјеловања који нису обухваћени овим сценаријем.

(Курир)