Вериге

„Устани брзо! И спадоше му вериге с руку.“ (Дјела ап. 12, 7). Иако слободан од сваке кривице и препун сваке добродетељи, да би био ослобођен, Петар је ипак морао прво сам да устане. Сам. И то брзо. Тек тада наступи чудо. Ово није случајан, једнократан поредак ствари. Тако је још од ријечи: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој!“ (Лк. 1, 38), и још од прије ње.

Тако је било онда, тако је и данас. И данас су као онда, за сваког човјека сковане вериге. Некога везују вериге страха. Другога вериге успјеха. Некога вериге сиромаштва. Другога вериге богатства. Некога вериге болести. Другога вериге здравља. Некога вериге несреће, другога вериге среће – свакога вериге слабости. Сваке су вериге слабост. Вуку нас од раслабљења, преко забалвањеног труна, до неусталости.

Већ су нас довеле до дога да уживамо заваљени по туђим гробовима и испреметеним костима, гадаринским веригама свезани једни за друге. Већ из висине таквих позиција, гробљанском перспективом, охоло мјеримо леђа зрелог орла и мислимо: „Џаба се упиње да лети свише свога гнијезда. Џаба лети. Мораће к нама у вериге. Гроб је увор свачијег времена. Лет је привремен колико и нада што га к небу везује, гравитација ради за наше вериге. Чекамо га да сиђе доле иако смо горе а он доле.“

Заглибљени у кал сопствених неурофизиологија, гадаринским веригама везани једни за друге, њиме заклањамо очи од свјетлости, њиме се мажемо као да се одјевамо у хаљине, њиме блажимо ребра од несносног куцања. Не оставља нам се тај наш цвјетни врт, вриједно гнојен мислима и ријечима, педантно и по слову обрезан у прописност. Довољно нам је што узети и гадаринским веригама везани једни за друге, сами мутимо воду витездског базена и њоме запљускујемо једни друге. Боље нам је тако. Без чуда. Куд бисмо са собом да стварно устанемо?

Путуј Петре