Primjer i odraslima: Mališani iz Kozice već postali veliki ljudi

Посла има, али умора причају још увијек не. Све послове  које захтијева једно домаћинство самостално знају да раде.

"Кад сам био још мали, тад су ме учили па сад знам све", говори нам Драган Ђаковић и у даху наставља:

"Претежно викендима водим стоку на пашњак, напајам и тако то".

Времена се нађе и за игру, али ону праву. Окупе се, па играју фудбал, одбојку, али додају приоритет је увијек да се ураде послови код куће и домаћи задатак.

"Па свашта, хранимо животиње, уносимо дрва кући и тако то. Играмо се фудбал, дружимо се", каже Бошко Ђаковић.

"Дођемо у школу учимо, играмо се, играмо фудбал и дружимо се послије школе, кад имамо времена. Помажем некад почистим кућу, средим, али некад и напољу радим, гоним стоку на пашњаке и тако то", надовезује се Јована Твртковић.

Дјеца за пожељети. Тако о њима причају у Основној школи "Јосиф Панчић". Додају, нису они међу онима код којих можете да видите телефон у рукама. То су ријетки случајеви. Они су окупирани другим обавезама.

"Како су одговорни, вриједни, културни, зрелији од дјеце у граду. Ваљда зато што их тако живот, да тако кажем, тјера, послије наставног процеса иду да помажу родитељима, јер сам рекао да се овдје становништво бави сточарством и пољопривредом", каже Дарко Тадић, директор Основне школе "Јосиф Панчић" у Козивци.

"Имали смо примјер једног ученика дкоји је радио за другог човјека. Он послије наставе иде кући и иде да чува око 30 крава и имао је своју неку дневницу и са 12 година зарађивао", додаје Тадић.

Ова дјеца, млади људи примјер су они и старијим генерацијима. Једно је сигурно, радну навику стекли су од већ од малих ногу, али и осјећај да једни другима треба да помогну и буду подршку у свему што живот доноси.