Предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић изјавила је да је на подручју Дервенте 1992. године постојао систем концентрационих логора за Србе, а да ниједан од стотине починилаца злочина над српским цивилима није оптужен, већ се резолуција о Сребреници користи да се они представе као жртве.
Рајилићева је рекла да је село Костреш код Дервенте, гдје је убијено и масакрирано више од 66 српских цивила, само једно од десетине мјеста у којима су почињени злочини над Србима.
Коментаришући снимак на којем Алија Селимагић признаје тешке злочине које је са осталим припадницима хрватско-муслиманских снага починио над Србима у Кострешу, Рајилићева је рекла да тај злочин нико и не помиње и да за њега, као и за друге злочине који су се десили на том простору ни након 30 година нико није одговарао.
"Понеко име се помене, али ту је било на стотине злочинаца, а нико од њих нити је оптужен, нити приведен", рекла је Рајилићева Срни.
Она је упозорила да није Селимагић једини силоватељ који се огласио да је починио злочин.
"Није он једини који се хвали, нема из ког мјеста се не јављају ти силоватељи и они који су палили, убијали и прогонили Србе, посебно цивиле. И данас се такви представљају као жртве, а нас представљају као насилнике", рекла је Рајилићева.
Она сматра да је циљ најављене резолуције о Сребреници да се такви као што је Селимагић прикажу као жртве.
"Резолуција о Сребреници се користи да се они представе као жртве, а Срби као насилници и геноцидаши. А савим је обрнута ситуација. Јер, нека ми неко каже које је то мјесто у којем је почео сукоб, а да Србин није био прва жртва? Све су сукобе почињали муслимани и Хрвати, а за нас говорили да смо агресори", напоменула је Рајилићева.
Пуне три деценије није подигнута оптужница за масакр Срба у селу Костреш у општини Дервенти за вријеме окупације Посавине 1992. године, иако је Алија Селимагић пред камером признао ове тешке злочине почињене заједно са осталим припадницима хрватско-муслиманских снага.
Селимагић је признао да је заклао Милана Митрића на гробљу и да су тада силоване Митрићеве малољетне кћерке и потом заклане.
"Имао је три кћерке и оне су биле силоване. Једна је имала 12 година, њу је силовао Бехир Хоџић, једна 13. Њу је силовао Енес Хавић, а трећу, која је имала 14 година, њу сам силовао ја. Њихова мајка је била ту и гледала то. Заклали смо их након силовања. Ставили смо им руку на уста, па их заклали ножем. Бећир Хоџић, Енес Хавић и Мујчин Сеад заклали су остале. Било је негдје између 60 и 70 душа", рекао је Селимагић у видео-запису који је објављен на друштвеним мрежама.
Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих цивила, напад на мјесто Костреш извршиле су 4. априла 1992. године исте снаге које су само неколико дана раније и неколико километара даље извршили напад на Србе у Сијековцу.
У "Атласу злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата", који је објавио овај центар, пише да су напад на Костреш, према већ устаљеном и опробаном рецепту, извршиле хрватско-муслиманске паравојне формације организоване у интервентне водове, појачане припадницима регуларних снага Хрватске војске.
Према подацима Центра, 4. априла убијено је 11 цивила српске националности, а остало становништво је протјерано или одведено у логоре у Дервенти. Убијени су били цивили, и то жене и старци.
